TRAGOVI

Urednici:B. L. LazarevićDragomir LazićLjubiša Didić

A N R I B R E N S V I G

KAKO SE PARČALAAFRIKA

Kruševac

MCMLXXXV

Naslov originala: Le partage de l'Afrique noire / Questionsd'histoire

par Henri BrunschwigFlammarion, 1971Prevela N. Nedeljković

HRONOLOGIJA DOGAĐAJAI FRANCUSKO-BRITANSKI RIVALITET (1763-1882)- Međunarodni odnosi -

1763. Sporazum u Parizu1783. Sporazum u Versaju1815. Sporazum u Beču1830. Francuska i belgijska revolucija1832. Prva kriza oko Egipta1840. Druga kriza oko Egipta1848. Francuska revolucija od 1848.1856. Kongres u Parizu1867. Otkriće dijamanta (Kimberley)1869. Otvaranje Sueckog kanala1870-71 Francusko-nemački rat1872. Završetak radova železničkog puta kroz SAD1875. Francusko-nemačkđ kriza1878. Kongres u Berlinu; Nemačka zastupa protekcionizam1882. Formiranje tripartitne komisije

- Intervencije i rivalitet u Africi -

1876. Međunarodna konlerencija geografa u Brislu: Osni-vanje A.I.A.

1763. Ustupanje luke Sent Luis (Sen.) i senegalske filijaleEnglezima

1765. Gambija (Senegambija) postaje kolonija britanske kru-ne

1770. Maskarenj (Mauricijus i neka ostr. Reinuon) postajukolonije francuske krune

1783. Senegal postaje francuska kolonija1804. Englezi zauzimaju Gore (Zelenortska ostrva)1806. Englezi uzimaju od Holanđana Rt Dobre Nade1809. Englezi uzimaju Sent Luis (Senegal)1810. Englezi uzimaju od Francuza Maskarenj

5

1815. Francuska povraća natrag trgovačke punktove u Se-negalu i ostrvo Burbona (Reunion u Indijskom oke-anu; Engleska čuva i dalje Rt oduzet od Holanđana iFrancusko ostrvo (Mauricijus) oduzeto od Francuza

1830. Francuska zaposeda Alžir; Britanska vlada dozvoljavajednoj ovlašćenoj firmi da ponovo preuzme stare trgo-vačke punktove na Zlatnoj obali (Gana); Mak Lin po-staje guverner

1841. Francuska zauzima Nosi Be (ostrvo kraj Madagaskara)

1843. Engleska aneksira Zlatnu obalu (Gana); Francuska ane-ksira Majot (jedno od Komorskih ostrva) , nameće svo-ju vlast nad teritorijama Basam i Asini (Obala Slono-vače), i predeo delte u Gabonu

1845. Natal (Južnoafrička Republika) postaje engleska ko-lonija

1852-54. Engleska priznaje autonomiju Burske Republike Tran-svalu

1854-63. Federb u Senegalu (francuski general, guverner Sene-gala)

1861. Lagos postaje kolonija britanske krune1862. Francusko-britanski sporazum o integritetu Zanzi-

bara1862-68. T idiicusko-britanski rivalitet u Dahomeju (porto Novo

i kotonu); Proširenje francuskog suvereniteta u Gabo-nu

1865-66. Stvaranje strateških punktova Boke, Benty, Bofa podfrancuskom upravom (Gvineja)

1870-71. Francuska evakuiše Asini i Basam (Obala Slonovače)1873. Engleska ponovo kupuje trgovačke punktove na Zla-

tnoj obali od Holanđana1876. Prvi projakat zelezničkog puta Kairo-Rt1878-79. Stenli, zatim Braza, ulaze na teritoriju Konga1879. Frejsine, francuski Ministar javnih radova, formira

Komisiju za transsaharski putFrancusko-britanski kondominium za Egipat

1880. Prva exspedicija u Futa-Đalon (Gvineja)1880-98. Francuska zauzima zapadni Sudan (pojas savane ispod

Sahare)1881. Masakriranje druge misije sa pukovnikom Flaterom na

čelu ( u vezi transsaharskog puta); Protektorat nadTunisom - Sporazum u Bordou

6

II JAGMA ZA VLASCU

Međunarodni odnosi

1881. Francuski protektorat u Tunisu (Sporazum u Bordou)1882 Tnpartitni sporazum (Nemačka-Austrija-Italija)

Kraj anglo-francuskog kondominiuma u Egiptu1884. Anulo-portugalski sporazum o ušću reke Kongo15.XI. Konferencija u Berlinu1885. Kraj Konferencije u Berlinu; Proklamovanje nezavisne

države26.11. Kongo1886. Anglo-nemački sporazum o Zanzibaru1887. Obnavljanje tripartitnog sporazuma, i tajni ugovor o

stanju status quo u Sredozemlju1888. Ensiklika »In Plurimis«1889-90. Konferencija u Brislu1891. Francusko-ruska alijansa1904. Usaglašavanje gledišta1904-05. Rusko-japanski rat1905. Prva marokanska kriza1906. Konferencija u Algezirasu (Spanija, na Gibraltaru)1907. Tripartitni sporazum1911. Druga marokanska kriza (Agadir)1914-18. Prvi svetski rat

Francuska

1880. Braza osniva Fransvil (današnji Brazavil) i potpisujeUgovor »Makoko«

1882. Ratifikacija Ugovora »Makoko«1883. Braza postaje Komesar Zapadnoafričke Republike1885. Francuska priznaje A.I.A.1890. Zauzimanje Segu-a (Mali, na reci Niger), prestonica

»države svih boja«Razmena pisama između Francuske i Engleske

1891. Osnivanje Komiteta francuske Afrike1896-1905. Galieni na Madagaskaru1898. Fašoda (današnji Kodok, grad u Sudanu; bio pod upra-vom Francuza, a zatim prešao u ruke Engleza)Poraz i hvatanje Samorija1911. Nemačko-francuski sporazum (Maroko i Kongo)

Velika Britanija

1882. Englezi u Kairu i Aleksandriji

7

Ugovor o deobi sa Nemačkom; Interesna zona u Isto-čnoj Africi;

Prva britanska imperijalna konferencija»Emin Paša Relief Comiti«1890. Britanski ultimatum Portugalu za evakuacijuSporazum Makinon-Leopold IIAnglo-nemački ugovorRazmena pisama sa Francuskom1898. Anglo-nemački ugovor o portugalskim kolonijama

Afera oko Fašode1899-1902. Burski rat1910. Formiranje Južnoafričke Unije

Leopold II

1879. Stenli na ušću reke Kongo1884. SAD priznale zastavu A.I.A. (22.1 V)

Nemačka priznala zastavu A.l.A. (16.X)Engleska priznala zastavu A.l.A. (16.XII)

1885. Francuska priznala zastavu A.l.A. (5.II)Proglašenje Nezavisne države Kongo

1890. Sporazum Leopold - Makinon1908. Ustupanje Nezavisne države Kongo Belgiji

Nemačka

1884. Misija Nahtigala na obali zapadne Afrike (17.IV)22.IV. Francuska prihvatila poziv na Berlinsku konferenciju24.IV. Bizmarkov telegram kojim garantuje zaštitu Rajha

Kompaniji Lideric16.X. Nemačka priznala zastavu A.l.A.12.XII. Ekspedicija Karla Petersa u Usagarado 17.XII.16.XII. Engleska priznala zastavu A.l.A.1885. Nemački protektorat u Usagara

Ultimatum Zanzibaru1886. Ugovor o deobi sa Engleskom; »interesne zone« u

istočnoj Africi1888. Pobuna Buširija1890. Ekspedicija Petersa za račun Emin Paše

Anglo-nemački ugovor1891. Pangermanska liga1898. Anglo-nemački ugovor o portugalskim kolonijama1911. Francusko-nemački sporazum (Maroko i Kongo)'1914-18. Nemačka gubi sve svoje kolonije

8

10

PRVI DEO: Č I N J E N I C E

U V O D

Parčanje jedne oblasti znači to da se nekoliko velikih stranih si lasaglase da ovu oblast stave potpuno ili parcijalno pod svoju vlast.To naravno dovodi do rivaliteta, do pregovaranja, a uz potpuno otsus-tvo naroda te, ili tih oblasti.

Sve do kraja 18. veka, Evropljani su se često iskrcavali na afri-čki kontinent, ali je to bilo zbog privatnih interesa po jedinaca, a nedržavnih interesa vlasti. Ti brodovi, koji su krstarili obalama A frike,nalazili su svoj interes u snabdevan ju potrebne robe i robova. Domo-roci su u zamenu dobijali primamljivu robu napredne Evrope. Strancibi na brzinu završavali ovu transakc iju i bežali što je moguće bržesa tih obala, gde je vladala nesnosna vrućina, i gde su se ljudi čestorazboljevali od groznica. Te oblasti su nazivali »grobnicama be logčoveka«. Krajem 18. veka, strani suverenitet je bio samo na nekolikoretkih tačaka na obalama Angole i Mozambika-pod portugalskom do-minacijom, Gambija pod britanskom i u Senegalu pod francuskom do-minacijom.

Situacija se sporo razvijala u prvoj polovini 19. veka, i to uglav-nom time što je kupovanje roblja bilo zamenjeno kupovanjem pa lmo-vog ulja, zlata i nojevog perja, i to u manjim količinama. Pod utica-jem misionara, humanista i trgovaca, Britanci su odlučili da stvoretzv. »kolonije krune«, i to u Siera Leone (1807), Zlatnoj obali (dana-šnjoj Gani) (1830-74), i kod Lagosa (1861). Dočepali su se takođe ioblasti oko Rta Dobre Nade, koju su Holanđani napustili 1815. ZaBritance je Rt predstavl jao odmorište na putu za Indiju. U toj oblas-ti je živelo oko 30.000 Bura* sa isto toliko »uvezenih« crnih robova,i oko 20.000 pripadnika crnačkog plemena Hotentota, koji su uglav-nom bili posluga. Britanci su ubrzo poveli kampanju naseljavanja, i1817. je stiglo 4.000 kolonista, koji su, između ostalog, odmah moralida se bure protiv nomadskih plemena koja su nadirala sa istoka. Tanomadska plemena su bila u stalnom sukobu sa Burima.

Do tada se Francuska nije pojavljivala kao rival u ovim osvaja-njima, i nije se pasionirala za a fričke obale. Međutim, francuski po-morci su bili revoltirani situacijom da su os trvo u Indijskom okeanu,ko je su nazvali Francusko Ostrvo, morali da ustupe Britancima, kojisu ostrvo prekrstili u - Mauric ijus, staro holandsko ime. I tražilisu kompenzaciju. Prvo su se bili okomili na britanske misionare, ko-ji su se bili smesti li na visoravan u sredini ostrva Madagaskar. Kad suih odatle oterali, okrenuli su se Komorskim ostrvima. Zvanična Fran-cuska odbija da da pristanak za potpuno osvajanje Komorskih ostrva,uli 1843. ipak obećava podršku kad su pomorci izneli stanje u Gvinej-skom zalivu, gde su Britanci već suvereno vladali čitavom obalom.Svo to ponašanje je odavalo više brigu za nacionalni prestiž, negoekonomski, ili kulturni interes.

11

Sve do 1870. Francuzi su malo učinili u istraživanju kontinentai zaleđa obala gde su vladali. Zato su Britanci bili vrlo aktivni i, vrlobrzo posle iskrcavanja, kretali u unutrašn jost kontinenta. Posle probi -janja pojasa pod džunglom, nailazili su na i slamizirane i organizovanedržave, koje su međusobno trgovale i lepo živele. Tako su otkrili tokreke Niger, zatim Zambezi, i krenuli da traže izvor Nila. Znali su daje potrebno otkriti visoke platoe, gde bi budući be li stanovnici moglilakše da opstanu, nego u niskim, nezdravim oblastima. Ako su naučnaradoznalost i ljudska pasioniranost bili pokreta čka snaga na početku,vrlo brzo su shvatili da se tu kriju ogromne mogućnosti za buduć-nost u pogledu trgovine, proizvodnje (posedovan jem plantaž), kao irudna bogatstva kontinenta. Bilo je dakle samo potrebno ući bez teško-ća, i tu i ostati.

Diplomate u zemlji se nisu mnogo brinule o tim osvajanjima. Nji-hova glavna briga je bila, u to doba, da održe ravnotežu među velikimsilama, koje su tada vladale Evropom. Sve do 1871. u tu igru su bileuključene Engleska, Francuska, Austro-Ugarska, Pruska i Rusija. Glav-na pitanja koja su se u to doba rasprav ljala su bila: ujedinjenje Ita-lije, ujedinjenje Nemačke, i pitanje Bliskog istoka. Zatim je bio pri-sutan rivalitet Austro-Ugarske i Rusije oko balkanskog pitan ja; bri-tansko-ruski oko Carigrada i Dardanela; f rancusko-engleski oko Egiptai Kanala. A kad je Francuska 1830. ušla u Alžir, Sredozem lje i Sred-nji istok su dakle ušli u orbitu svakodnevnih briga evropske diplo-mati je. Sve ostalo je bilo marginalno.

SAD su još u to doba bile mala sila, koja je apsorbovala velikideo evropske emigracije. Kina i Japan su bile još na svojim počecimaotvaranja prema Evropi. Španija i Portugal ija su bile nestabilne i dubo-ko u finansijskim teškoćama.

Crna Afrika nije interesovala evropsku diplomatiju. Diplomate sečak nisu ustručavali da priznaju da ne znaju osnovne geografska poj-move crne Arfike. Svu brigu su ostavili ministarstvu pomorstva i mi-nistru kolonija, koji su opet ostavljali odrešene ruke lokalnim vlasti-ma. Sporazumi koje su pomorci potpisivali sa domorodačkim stareši-nama o dominaciji nisu išli u narodnu skupštinu, kao svi diplomatskiakti. Jedan običan dekret je rati fikovao te sporazume. Sve do 1860.ni jednom selu diplomati je tadašnjih evropskih sila nije padalo na pa-met da dođe u konflikt sa drugom silom, oko »pa rčeta crne Afrike«.Tako je afrički kontinent bio drugorazredna pozornica zbivan ja, kojaje tek kasnije postala istorijska.

Tadašnjim diplomatama je, šta više, bilo ispod časti da raspravl ja-ju o tom kontinentu.

* Buri, holandski kolonisti (boer na holandskom znači seljak)

12

GLAVA PRVA

1. Početak rasparčavanja

Situacija se promenila u toku decenije 1870-1880.Uslovi tog parčanja su počeli da primaju određeni admi-nistrativni oblik. To je počelo sa novom valorizacijomkontinenta, kad je bio otkriven rudnik dijamanata u Tran-svalu (1867), bakar u Rodeziji, zlato itd., što je uvrstiloalrički kontinent u red privlačnih kao što su bili Amerikai Australija, gde su razni avanturisti sticali ogromna bo-gatstva. Često je spominjan slučaj izvesnog Isaka Bar-neta, ubogog siromaha koji je na drumovima zarađivaosvoj hleb, nekad kao ambulantni prodavač sitnih đinđu-va, nekad kao drumski akrobata, a koji je postao jedanod vodećih magnata za dijamante. Navala emigranata jepočela da potiskuje burske zemljoradnike u južnoj Afri-ci, i da gradi svoja naselja u okolini Johanesburga i osta-lih većih gradova. Ti gradovi su nicali kao pečurke okomesta gde se pretpostavljalo da ima zlatnih rudnika, naosnovu starih legendi.

Portugalci su zlato uzalud tražili u Benglueli (Anglo-li), a Francuzi i Englezi su znali da je zemlja u To m-buktu (Mali) prosto prekrivena zlatom i da planine Abi-sinije (Etiopije) kriju besnoslovna bogatstva. Masiv Fu-ta Đalon (Gvineja) je raspirivao maštu ljudi koji su kre-nuli za bogatstvom u Afriku. 1882. godine jedan malitrgovac iz Bordoa je osnovao jedno udruženje eksploa-tatora. Ubrzo se u blizini masiva, kod mesta Timba stvo-rila čitava kolonija francuskih doseljenika, koju je štitioi guverner Senegala, ali i nekoliko viših oficira iz metro-pole. Govorilo se i da je Sahara u stanju »da ishrani mi-lione ljudi«.

Ova otkrića bogatih nalazišta Afrike su se poklapalasa izvesnim tehničkim dostignućima u Evropi, tako da sesmatralo da ništa nije nemoguće u naporima da se osvojete nepoznate zemlje. Vera u nadmoć je bila u Francuskojneobično jaka, i kad je 1869. Ferdinand Leseps otvorioSuecki kanal, to je uverenje još više podgrejalo nacional-ni ponos. »Veliki Francuz«, Leseps, je bio u to doba čo-vek koji je dobio najviše odlikovanja. Nije bio inženjer,nije preduzimao, pre početka svojih radova na Kanalu,

13

nikakve diplomatske posete, niti je bio član neke finan-sijske grupacije. Njegova »Univerzalna kompanija« Suec-kog kanala se bila obratila malim ljudima celog sveta daupišu akcije. Kanal je spajao tri kontinenta, i bio je neu-tralan. Sve zemlje sveta su imale korist od probijanjakanala za ubrzanje međunarodne trgovine.

Iste godine je počela izgradnja transkontinentalnogželezničkog puta u Americi, koji je povezivao Njujorksa San Franciskom. Izgradnja je trajala tri godine i bilaje završena 1872. godine.

Inženjeri i tehničari su se dali na posao, izgrađiva-njem projekata za vodene i železničke puteve u Africi.Francuzi su tada počeli ozbiljno da razmišljaju o mnogimprojektima. Prvi među njima je trebalo da bude, po pre-dlogu izvesnog kapetana Rudera, stvaranje jednog unu-trašnjeg mora u »šotovima« Sahare, isušenim slanim ko-ritima na jugu Tunisa, i to kopanjem kanala od zalivaGabes. Time bi pustinja postala plodnija. Ovaj je proje-kat bio gotov 1874. godine.

Drugi projekat je bio da se iz etiopske luke Sagalo,iskopa kanal do jezera Ausa, čime bi se lakše prodiralou bogatu unutrašnjost Etiopije. Zatim: kanal Ubangi--Sari (Centr.Afr.Rep.) koji bi povezivao savane u Čadu sabasenom reke Kongo. Železnički put od Alžira do rekeNiger (transsaharska železnica) je bio okvali fikovan, u todoba, kao budući »put prema francuskoj Indiji«.

Transsaharska komisija je bila osnovana 1879. prifrancuskom Ministarstvu javnih radova.

Tri velike grupe istraživača su bile poslate za ispiti-vanje pustinje. Poslednju, koju je predvodio pukovnikFlater, pobili su Tuarezi, 1881. godine. Projekti su se, me-đutim, množili: Amede Sebilo je sanjao, 1893. o jednojtransafričkoj železnici, koja bi polazila iz Alžira, prekoSahare, gde bi se zatim račvala na zapad i istok, i produ-žavala na jug, da bi se spojila, preko Johanesburga, sa većpostojećom prugom do Rta Dobre Nade. Potrebne dve mi-lijarde bi se prikupile međunarodnim zajmom. Brzina od100 km na sat na pruzi od 2 metra širine, konfor vagonasa kušetima i salonima, osigurana sigurnost sa »pokret-nim utvrđenjima« - blindiranim vagonima sa naoruža-njem, sve to bi namamilo putnike da je koriste za putod Londona do Bombaja, ili iz Pariza do Uidaha (luka u

14

Beninu). Ušteda u vremenu bi bila sigurno iznad 50%.Računalo se na 250.000 emigranata godišnje u te nove ze-mlje, otvorene za kolonizaciju. Manje ambiciozan planizvesnog Leroa-Bolie 1904. godine je predlagao realiza-ciju samo dve pruge, koje bi sa severa povezivale jugpreko Nigera i Čada. Tom predlogu se bio pridružio ikomandant Rumen 1914. godine. Projekti o transsaharskojželeznici su bili stalno na dnevnom redu u francuskomSenatu i Skupštini, sve do 1941. godine.

Englezi su, sa svoje strane, izradili još 1876. godineprojekat o železničkoj liniji koja bi povezivala Kairo saRtom Dobre Nade.

Da bi se eksploatisalo rudno bogatstvo afričkih zema-lja, da bi se izgradile železničke linije, stvorile velikeplantaže raznih afričkih kultura u područjima koja suvećim delom neispitana, trebalo je tamo otići - i ostati.Postojala je, međutim, razlika imeđu kapitala, običnihobrtnih sredstava trgovačkih preduzeća i investicija, kojesu zahtevali ovi radovi infrastrukture. Moderna tehnikabi omogućila belcima da prodru u dubinu afričkog konti-nenta i da tamo opstanu. Zvanična politika zemlje je tre.balo da osigura kontrolu teritorija, kao i troškove odr-žavanja te kontrole.

Većina evropskih vlada, međutim, nije bila raspolo-žena za to da uloži sredstva za takve skupe ekspedici-je za osvajanje vlasti. Tražile su načine da to izbegnu,i pokušavale da sve svedu na jednostavnu međusobnusaglasnost, kojom bi postavile granice interesnih sfera,prepustile zatim zainteresovanim, koji bi sa svoje straneosiguravali i investirali po potrebi.

A tu su bili temelji moderne kolonizacije, suprotnood vojnih operacija i invezija teritorija tradicionalnogkolonijalizma. Najpovoljniji način je bila u obliku konce-sionarskih kompanija.

Teorija modernog kolonijalizma je bila izuzetno ra-zvijena u Francuskoj, što je paradoksalno, jer, francuskostanovništvo je bilo relativno nepokretno, nije imaloželju da emigrira. Industrijalizacija, koja se sporo razvi-jala, nije trpela od nedostatka sirovina, niti od teškoćaplasiranja proizvoda.

Teoriju o modernom kolonijalizmu je obradio 1874.godine izvesni Pol Leroa-Bolie u svojoj knjizi »O kolo-

15

nijalizmu kod modernih naroda«, i to kad je imao samo31. godinu. On je, naime, u svojoj knjizi predlagao planakcije potpuno različit od dotadašnje prakse moreplova-ca i raznih vojnih lica, željnih slave i prestiža, ili bro-dovlasnika koji su se brinuli samo o neposrednoj koristikoju su imali prilikom obalskih operacija. Njegov vidkolonizacije, koji je odgovarao duhu republikanske Fran-cuske, gde se poštovalo pravo naroda da raspolaže svo-jom sudbinom, i koji je bio protiv vojnih intervenci ja,bio bi putem slanja stručnih kadrova i ulaganja kapitala.Tehnički stručnjaci bi podučavali domoroce o novim do-stignućima u svetu, o modernom načinu oživljavanja ne-korisnih teritorija, gradili bi železničke pruge, drumove,brane, uveli bi gajenje novih rentabilnih kultura, novnačin gajenja stoke. Glad bi nestala, bolesti bi se sma-njile. Stanovništvo, koje bi se postepeno obrazovalo, po-čelo bi da se bolje organizuje, i uživalo bi u svojoj unu-trašnjoj autonomiji, slično onoj koju su uveli Englezi usvojim dominionima. Imalo bi, pored toga svoju vladu,carinu, vojsku, i doprinosilo bi prestižu Francuske kojojbi bili pripojeni, a koja bi ih zastupala u inostranstvu.Ove ideje, koje su se postepeno razvijale, bile su plod_pedantne i vredne obrade svih dotadašnjih sistema kolo-nijalizma. Njih su prihvatili na prvom mestu visoki funkcioneri u Indokini, i obradili u knjigama: Francuska kolo-nijalna ekspanzija, koju je napisao Zan d'Lanesan 1886.godine, zatim Principi kolonizacije, izdate 1897. godine,i Zil Harman svojom knjigom Dominacija i kolonijali-zam, izdatom 1910. Na Madagaskaru i u Maroku, ti pri-ncipi su odmah bili i primenjeni. Nova generacija istra-živača Afrike je išla dotle da je izvesni E me Olivie daoda se izradi mala železnica, kako bi jasnije objasnio li-niju koja bi trebalo da spoji izvor reke Niger u Gvineji,sa obalom Gvinejskog zaliva. Besneo je, te 1888. godine,na francusku vladu, koja je sprečavala privatnu inicija-tivu, još pod uticajem tradicionalnog kolonijalizma. »Ca-rinik, poreznik, policija, treba da budu prethodnica kolo-nisti, što je i slučaj, ali niko ne dolazi..«

To su bile razne primene teorije sa mnogim svojimaspektima. 1892. g. Binger je završio izveštaj sa putova-nja, pod naslovom Od Nigera do Gvinejskog zaliva, sasugestijom da se teritorija Obale Slonovače po veri efika-

16

snijim privatnim kompanijama, nego što je to slučaj sapostojećim kancelarijama.

Sve to je bilo vrlo primamljivo za Francuze, na pr-vom mestu što je to bila nova koncepcija, koja se razli -kovala od duge i brutalne opsade Alžira, i nepopularnihdalekih ekspedicija za vreme Drugog Carstva. Na žalost,sve te akcije su se sprovodile uz totalno neznanje i ne-upućenost u društvene i mentalne strukture samih domo-rodaca, za koje su oni smatrali da su spremni da sa rađu-ju. Smatralo se, naime, da je jedina civilizacija - civi-lizacija zapada, a da »niža rasa« jedva čeka da se uzdig-ne, i počne da uživa u plodovima rada. To naivno gleda-nje su zastupali i francuski bankari i industrijalci, kojisu bili spremni da daju potrebna sredstva.

Slične ideje su se proširile i u Engleskoj, i u drugimevropskim zemljama. Razlika je bila u tome što su Engle-zi imali više ekonomskog iskustva, a belgi jski kralj Le-opold je bio spretniji u finansijskim manipulacijama.

Trgovina palmovim uljem je cvetala i to je dovelodo porasta broja plantaža. Rudnici u Transvalu su pruža-li momentalne rezultate u kapitalu i solidne garancije, ada nije bilo potrebno tražiti pomoć od vlade. Rado su sviuzimali za primer Holanđane koji su obavljali unosnueksploataciju (Insulinde). Međutim, niko se nije brinuo osudbini domorodaca, a da se i ne govori o tome da jeneko pomišljao da ih tretira kao saradnike sa istim pra-vima.

Ove ideje, u raznim oblicima i varijantama, domini-rale su u celom periodu carske Francuske, i još su bilepojačane posle propasti 1891. i neuspeha Komune. Sramo-ta, gnjev i griža savesti što su bili primorani da se odre-knu svoje braće iz Alzasa i Lorene, ispunjavala je sveFrancuze. Nikad do tada patriotizam za izgubljenom te-ritorijom nije bio toliko jedinstven. Bio je dublji i auten-tičniji od političkih ili verskih svađa, ili od ekonomskihuslova, ili borbe klasa. Svi su Francuzi mrzeli Nemce.Svi su želeli osvetu, želeli su da dokažu svetu da je Fran-cuska, prema rečima Gambete kad je reagovao na vestZil Ferija da je Tunis postao protektorat, »ponovo svrsta-la u redove velikih sila«. Nije to mogla da postigne uEvropi. I zato je cela javnost, koja nikad nije bila mnogozainteresovana za kolonijalne ekspedicije, koja je, mož-

da, prihvatala pre moderni kolonijalizam od tradicional-nog vojnog okupiranja, iako je francuska vojska dokaza-la da ume da izvojuje pobedu, uprkos poraza iz 1871. go-dine bila vrlo gorda da vidi u geografskim atlasima dasve više ima teritorija obojenih ljubičastom bojom, bo-jom francuskih kolonija.

Vojska je preuzela inicijativu. Već solidno smeštenoju Senegalu, nametale su joj se nove ideje. Istočno odSenegala su se postepeno realizovani projekti tehničarai stručnjaka, pre dolaska oružanih snaga. Pridošlice sumeđutim, svojom aktivnošću, remetile zvanične planove.One su želele da, iako to nije njihova vokacija, doprine-su širenju francuskih teritorija i pripajaju nove teritori-je. A to je smetalo i remetilo planove. Guverner Sene-gala, Brier d'Lil, je bio prinuđen da 1881. godine vrati uzemlju Pola Solejleta, tvorca transsaharskog plana žele-znice, kome je bio poverio misiju da pregovara sa sulta-nom od Segua (sada Mali). Zatim je komandant oblastigornjeg Senegala, Boalev, došao u oštar sukob sa dokto-rom Kolinom, koji je bio pošao da, po nalogu samog mi-nistra, istražuje oblast Bure (Senegal), i zaključi izvesnetrgovačke sporazume, a on se vratio sa sporazumom oprotektoratu, potpisanim od strane plemenskih vođa te-ritorije Tambaura i Dibedugu (granica Senegala i Malija).Ustvari, zapadna Afrika je bila teritorija u kojoj su vla-dale zvanične oružane snage Francuske, dok su u Kongu,na primer, gde se vojne vlasti još nisu bile pojavile,vladali civili, koji su mirno mogli da primene tzv. mo-dernu kolonizaciju.

Deoba je počela rivalitetom između dva guvernera,Senegala i Siera Leonea. Felerb, guverner Senegala, seinteresovao za »Južnu reku« - Niger, na gvinejskoj obali,odakle bi moglo da se dođe do Futa Dalon, velikog rud-nog nalazišta u današnjoj Gvineji. Njegov naslednik Pine-Laprad je osnovao na obali gvinejskog zaliva tri punkta- stanice; Boka, Bufa i Benti. Do konflikta sa britanskimguvernerom Siera Leonea je došlo kod mesta Benti, ublizini korita reke Melakore, gde je vladao plemenskipoglavica Bokhari, koji je povremeno pregovarao sa obaguvernera, rivala. Francuzi su okupirali obližnje ostrvoMatakong 1877. godine, gde su Englezi hte li da smestecarinski punkt. Međutim, dva ministra spoljnih poslova.

18

Vadington (Francuska), i Salsburi (Engleska), koji su sa-rađivali 1878. god. na Berlinskom kongresu, i koji sudošli do jednog kompromisnog finansijskog kondomini-uma u Egiptu, rešili su ovaj konflikt jednom kompromi-snom deobom. Francuzi su bili primorani da evakuišuostrvo Matakong, a jedna mešovita komisija, osnovna1881. godine, je obeležila severnu granicu Siera Leonea.Dva guvernera su bila opozvana, jer, »Južna reka« nijeimala tu važnost, da bi se radi nje poremetili diplomat-ski francusko-britanski odnosi.

Brier, sada eks-guverner Senegala, umesto da se vra-ti u zemlju, produži drugim putem prema Gvinejskom za-livu, imajući uvek fiksnu ideju da dođe do nalazišta Futa--Đalon. Kolebao se kome poglavici i plemenskom vođida se obrati: ili da prihvati politiku saradnje sa sultanomAhmaduom, ili da zastupa interese plemena Bambara, nadkojim je vlast čvrsto držao Al Had Omar u oblasti izme-đu Senegala i Nigera. Ali se ovom prilikom nećemo zadr-žavati na detaljima ovih operacija, koje su omogućilefrancuskim oružanim snagama da postepeno zavladajuistočnim delom afričke teritorije južno od Sahare, i to uvremenu između 1880. i 1898. godine.

Raznim francuskim komandantima ovih operacijasu išli na ruku plemenski sukobi u ovom delu Afrike.Sultan Ahmadu je bio na udaru. Ne samo da je imao ne-pri jatel je u svojoj vojsci i narodu, već i u plemenskomvraču, »proroku« Mamadu Lamine, koji je u periodu od1884-1887. pokušavao da stvori jednu državu od delovadanašnjeg istočnog Senegala i delova Gambije. Bio je za-tim tu i mladi trgovac Samori, iz malijskog plemena Ma-linke, koji se domogao i osvojio grad i oblast oko gra-da Kankan (Gvineja) 1879. godine, i stvorio svoje carstvo ,koje je podsećalo na Mali iz srednjeg veka. Ali, kad suFrancuzi došli do Segua, malijskog grada na reci Niger1890. godine, vojnim operacijama su ugrozili Samoria,koji je i poginuo 1898. godine.

U toku tih dvadesetak godina, francuske oružane sna-ge u zapadnom Sudanu (zapadna Afrika južno od Sahare)su nametnule svoj stil oružanog osvajanja, kako samimAfrikancima, tako i zvaničnoj francuskoj vladi, koja jeviše želela osvajanje bez oružja. One se nisu kolebale dapreduzimaju operacije koje su im striktno bile zabranjene

19

od strane vlade. Bornjis-Debordes je, na primer, osvojioiznenada upadajući, mesto Mumula (Mali), čiji je emirAbdalah, bio veliki prijatelj Francuske, a za koga mu jeministar mornarice Žoregiberi izričito preporučio da gaostavi na miru. Zatim je pukovnik Aršinar, 1889. godinezauzeo mesto Kundian, gde je samo jednu godinu pretoga Galieni, budući maršal Francuske, potpisao spora-zum o protektoratu, priznajući suverenitet plemenskomvođi Agibu d'Dingiraj. Ali, pukovniku Aršinaru je biopotreban ovaj uspeh da bi dobio pravo za dal je napredo-vanje. Ova francuska kolonijalna vojska je bila odličnonaoružana, ali je često praktikovala afričke metode: voj-sku su pratila stada stoke, žene i robovi, koje su priku-pljali među zarobljenicima. Te robove bi domoroci de-lili među sobom, zatim prodavali drugima ako im višenisu bili potrebni. Inače ti robovi-zarobljenici su čestolutali slobodno velikom afričkom zemljom, s vremena navreme na udaru »racija« nekih francuskih oružanih je-dinica.

Kako nije bilo ni jedne druge evropske vojske, uovom delu Afrike osim Francuske, ta osvajanja nisu mno-go zabrinjavala Ke d'Orsej, ministra spoljnih poslova,što nije bio slučaj sa teritorijom oko Konga i CentralnomAfrikom, gde su se dešavale stvari koje su zabrinjavalefrancusku vladu. Kako je svake godine Skupština izgla-savala budžet za kolonije, uvek je bilo mnogo prekora ioptužbi na megalomansku politiku francuskih oružanihjedinica u zapadnom Sudanu. Međutim, kako je sam mi-nistar kolonija bio uvek pred već svršenim činom i ne-dovoljno obavešten, a pored toga i pred auditorijumomnedovoljno zainteresovanim za događaje u Africi, bu-džet je izglasavan bez velikih smetnji. Šta više, zanimlji-vo je naglasiti da ni jedna interpelacija o skandaloznimzloupotrebama nije dovela poverenje vlade u pitanje.Izuzetak je tuniska kriza iz 1881. godine (sporazum uBordou o protektoratu), kao i afera Lang-son iz 1884.godine kad je došlo do većih rasprava. Jer, poslanici suglasali i bili zauzeti, na primer: aferom Drajfus, pitanjemodvajanja države od crkve, itd., pre nego politikom uAfrici. Unapred su znali rezultate glasanja, sa izuzetkomjednog, koji je uporno bio neprijatel jski raspoložen pre-ma kolonijalnoj politici, ali koji je to neslaganje samo

20

povremeno ispoljavao. To je bio Kamil Peletan. Kad jekasnije postao ministar pomorstva (1902-1905), on nijeprodužavao svoju antikolonijalnu politiku. Poslanici nisuposle zasedanja u Skupštini, raspravljali dalje o kolonijal-noj politici, već su bili zaokupljeni glavnim brigama, ito naročito - antiklerikalizmom i nacionalizom (u odnosuna Nemačku). I tako se francusko kolonijalno carstvopovećavalo, bez ozbiljnog protivljenja, čak, moglo bi sereći, u jednoj atmosferi ravnodušnosti za većinu javnogmnjenja.

21

GLAVA DRUGA

2. Borbe za basen reke Konga

Otkriće teritorije Konga je odmah zainteresovalomnoge nacije. Bilo je to neočekivano, jer se do te 1870.godine niko nije ozbiljno bavio prostranim predelom okoušća reke u okean, sa tako nepristupačnim prilazom. Bro-dovi nisu mogli da idu dalje od velike močvarne delteusled velikih brzaka koju su bili celom širinom reke.Obalska plemena su u zajednici sa domorodačkim biro-ima za kontrolu saobraćaja i transporta smeštenih naobalama Atlantika, a i u samoj delti reke, branila svojmonopol, i nisu dozvoljavala belcima prodiranje u unu-trašnjost zemlje. Nekoliko puta su tako istraživači, međukojima je bio i markiz od Kompijena, naturalist Marše igeograf Lenc, bili zaustavljeni na reci Ogue (reka u Ga-bonu). Međutim, ta trgovina nije imala nekog izuzetnoginteresa: slonovača, palmovo ul |e , nešto malo kaučuka.

Evropski naučnici su se interesovali, kao i Livingston,za izvore Nila, Veliki istraživač, lekar i misionar, kojije boravio već nekoliko godina u predelu velikih jezera,verovao je da je najzad našao izvore Nila u jednoj recikoja je išla od juga prema severu, istočno od jezeraTanganjika, a koju su domoroci zvali Lualaba. Engleskiis traživač Kamcion, koga su poslal i 1873. godine da sepridruži Livingstonu, doznao je u mestu Tabora (Tanza-nija) da je Livingston u međuvremenu umro. Stigao je davidi i mrtvo telo Livingstona, zatim je produžio put pre-ma jugu obilazeći korito reke. Tako je problem rekeLuabala ostao otvoren.

Londonski list Dejli Telegraf i njujorški NjujorkHerald udružili su sredstva da pošalju trenutno najboljegreportera Henri Morton Stenlija da pokuša da re ši pro-blem izvora Nila i reke Luabala. Ova ekspedicija nijeimala ničeg političkog u sebi. I tako je Stenli, napustioZanzibar 1874. godine gde je pripremao svoju ekspedici-ju. Plovio je rekama da bi dopro do tog mesta u unutraš-njosti, i to pune tri godine, što je i zabeležio u svom do-pisu »Kroz misterioznu Afriku«, i stigao je 1877. godineu mesto Boma (delta Konga). Tako se najzad doznalo dase u Kongo može stići sa istoka, da je reka Kongo plo-

22

vna između Stenlijevih vodopada uzvodno do brzaka, ida su plemena povremeno ugrožena »racijama« trgovacarobljem. Inače, bio je zaključak, ništa izuzetno značajnone bi trebalo da privlači koloniste da se nasele u ovimoblastima centralne Afrike.

Mladi francuski oficir, zastavnik na brodu, po imenuPjer Braza-Savornjan, kad je bio primljen na školski brod»Borda«, zažele nekako u isto vreme da pokuša sa novomekspedicijom do reke Ogue, dakle, preko Gabona. Minis-tarstvo pomorstva se nije mnogo interesovalo za takveavanture, štaviše, spremala se evakuacija Gabona, za ko-ji se tvrdilo da je nerentabilna teritorija i bez strateškevrednosti. Ali, sam ministar pomorstva admiral od Monte-njaka je bio lični prijatelj porodice Braza. On ispuniželju svom štićeniku, koji pođe u tu ekspediciju u avgus-(u 1875. godine (planiranu za šest meseci) sa dva svojaprijatelja, dr Balej i Hamon, i kreditom od 10.000 franaka.

Ostali su tri godine i stigli u Bordo u januaru 1879.Potrošili su 40.000 franaka, od kojih je više od polovinebio njegov lični novac. Pritom je uspeo, bez upotrebe si-le, da privoli plemena koja su se bavila transportom iposredništvom, da mu dozvole plovidbu rekom Ogue, dastigne do visoravni Bateke gde je živelo istoimeno ple-me (Kongo i Zair) i da stigne do izvorišta Ogue i jednedruge reke koja je tekla prema jugu, i koju je Stenliidentifikovao kao Alima, pritoka Konga. Dokazao je pri-tom da je moguće i jednostavno da se stigne u unutraš-njost zemlje izbegavajući brzake na Kongu, a da je rekaposle brzaka plovna i lako se koristi. Taj put omogućava,pored ostalog, da se uđe u unutrašnjost Gabona, gde senalazi bogata i raznovrsna teritorija, gde postoji razvije-na trgovina slonovačom, maniokom, i dimljenim ribama.Predviđalo se da, u budućnosti, tu treba da budu bogateplantaže i eksploatacija rudnika bakra, ako je verovatinakitu domorodaca od bakra, koji svakako potiču sa nji-hove zemlje. Bilo je i značajnih rezultata na polju naukekoji su najzad omogućili Francuzima da se ponose jednimbriljantnim istraživačem međunarodnog renomea. Ali, nito nije bilo dovoljno da se vlada odluči na jednu izuzetnoskupu političku akciju, da bi došla do teritorija kojuni jedna druga država ne traži.

23

I tako se pojavio na sceni belgijski kralj Leopold II,koji, pravdajući se pred Francuzima, ipak uvodi pre njihsvoju administraciju u Kongo. Leopold II je bio poslovančovek, veoma spretan u vođenju svog ličnog bogatstva.Pasioniran za geografiju, uvek je bio u toku zbivanja nasvim kontinentima. Bio je u stalnom kontaktu sa krugo-vima trgovaca, naučnika, humanista celoga sveta, i de lioje uverenje predstavnika modernog kolonijalizma. S dru-ge strane, sumnjao je u uspeh i budućnost slobodne ra-zmene, za koju su Belgijanci bili vrlo privrženi. Sanjaoje da uloži svoju bogatstvo u podizanje neke nove teri-torije. Posle nekoliko pokušaja na Filipinima i u Transva-lu, odlučio se na teritoriju koju je Kameron pronašao utraženju Livingstona - oblast centralne Afrike.

U septembru 1876. godine, u duhu humanitarne ideo-logije koja je tada vladala, ovaj mecena okupi u svomdvorcu u Brislu međunarodne geografe na konferenciju.Glavna tema je bila - »Otvoriti civilizovanom svetu vratajedinog mesta na našoj planeti gde noga belca još nijekročila... dogovoriti se kako da se usklade demarši, ko-mbinovali napori, izvukla korist od svih resursa, i izbe-glo dubliranje napora«.

Prisutni istraživači i predstavnici velikih geograf-skih društava raznih zemalja se saglasiše da se osnuje»Međunarodna afrička asocijacija« (A.J .A.). Nacionalnikomiteti bi udruživali svoja sredstva kako bi osnovalipunktove, kao baze za dalje operacije, i to na obalamaZanzibara, ili kod delte reke Konga. Ti punktovi bi biliprihvatne stanice, u naučnom i miroljubivom duhu, saželjom da pomognu nestajanju robovlasničkog sistema inastanku mira među plemenskim vođama. Svaki nacional-ni komitet bi delegirao svoja dva člana u jednu međuna-rodnu komisiju koja bi upravljala celim telom, i koja bisvake godine birala tri ili četiri člana za Izvršni komitetkoji bi upravljao radovima i zajedničkim sredstvima.Predsednik, čiju funkciju je kralj Leopold »skromno« pri-hvatio sa mandatom od jedne godine, bi imao generalnogsekretara, čiju je funkciju prvo prihvatio baron Grendl ,a zatim je došao pukovnik Strauš. Ta međunarodna komi-sija, kojoj je pristupilo osamnaest nacionalnih komiteta1877. godine, je izabrala i svoju zastavu: zlatnu zvezduna plavom polju.

24

Nakon toga, se Stenli, a zatim i Braza vrati u Evro-pu. kralj Leopold im predloži da učestvuju u njegovomSavezu. Braza, u strahu da će se Francuskoj izmaći isto-čni deo Gabona - odbi. Stenli prihvati, ne brinući pri-tom zbog činjenice da je kralj u međuvremenu osnovaoi drugo međunarodno društvo - »Komitet za proučavanjegornjeg Konga« gde su članovi obuhvatili, pored filantrop-skih ciljeva, i svoje čisto komercijalne interese. OvimKomitetom je upravljao kralj koji je najviše i uložio svogličnog kapitala, i koji je poslao vrlo precizne instrukci-je Stenliju, koji je već bio na putu za Zanzibar, u septem-bru 1879. godine, i primio ih je prilikom prolaska krozGibraltar. Instrukcije su sadržavale nalog da se odmahoforme tri stanice, politički nezavisne, ili pak da se for-miraju tri afričke države kojima bi upravljao Komitet.»Kad te tri stanice budu formirane, stvoriće se moguć-nost da od njih postane jedna slobodna država, kojoj bise pripojile i druge stanice, formirane nešto kasnije naobalama reke Kongo. Stvaranje jedne slobodne države jeneophodno da bi se dobila potrebna zakonitost za radpreduzeća... Jedna slobodna država u svakom slučajuskromna po svom poreklu neće da izaziva zavist ni je-dne druge države. Stvorena sredstvima Kongoanskog ko-miteta, država će, sasvim prirodno, zahtevati da se stvorezakoni, da se odredi šef i njen predstavnik za Afriku, itime bi se omogućilo Komitetu da osigura prosperitet irazvoj plodova svoga rada. Statut Komiteta sadrži i mogu-ćnost stvaranja dva društva - za transport i za trgovinu.Kralj, kao pojedinac, će imati samo svoje posede u Africi.Belgija ne želi da ima ni kolonije ni svoje teritorije. Potre-bno je, dakle, da gospodin Stenli kupi, ili da mu bude do-zvoljeno ustupanje teritorija, privuče na nju domorocei proglasi nezavisnost tih naselja i to uz punu saglasnostKomiteta«.

To nije značilo uspostavljanje jednog inostranog su-vereniteta, pošto se kralj tu nije pojavl jivao kao šef jednedržave. Ali je to dovelo do stvaranja, u centru Afrike,jedne afričke države novog tipa, čiji je šef bio Komitet,što znači - Leopold. To je podsećalo na primer, u istomduhu, izvesnog Džemsa Bruka, običnog britanskog gra-đanina, koji je postao vladar Saravaka na Borneu. Zelja

25

Leopolda je bila jasna: svojoj tituli kralja Belgijanaca,dodati i titulu suverena jedne afričke države.

Jedina prepreka od koje se strahovalo je bila da Bra-za, i njegov prijatelj doktor Balej, koji su trebali da sevrate u Afriku, zvanično istupe u ime velike Francuskedržave, i jednostavno pripoje Kongo Francuskoj, kao štosu to učinili Englezi sa Transvalom, i to u momentu kadje Leopold pregovarao sporazum za istu oblast u 1877.godini.

U stvari, Braza je imao prekid samo za vre me dokje čekao da mu francuski Komitet obezbedi potrebna sred-stva da se vrati u Afriku. Nije krio svoje namere niLesepsu, predsedniku Komiteta, ni članovima Geografskogdruštva, koje je molio da podrže njegove planove. Dobioje bio nalog da formira jednu prihvatnu stanicu, naučnui pacifističku u gornjem toku reke Ogue. Tako je osnovaoFransvil na pritoci Pasa i samoinicijativno, iako nije imaonalog za to, produžio svoje putovanje prema reci Kongudo mesta gde počinju brzaci, i 1880. godine potpisao sapoglavicom plemena Bateke, Makokom, sporazum sledećesadržine:

»Kralj Makoko, koji vlada zemljom od izvora rekeLefini do njenog ušća u Nkuna... ustupa svoje teritorijeFrancuskoj, kao i nasledno pravo vlasti .... želi, u duhuovog ustupanja, da prihvati nacionalne boje Francuske.Predao sam mu francusku zastavu, kao i ovaj dokument,koji je sačinjen sa kopijom, sa njegovim potpisom kao imojim ličnim. Time sam stekao pravo za sticanje svihprivilegija zvaničnog predstavnika francuske vlade«.

Drugi dokumenat, potpisan mesec dana kasnije, na-značio je granice ustupljene teritorije na obalama Konga,gde se odmah formirala francuska stanica. Zatim je Brazanapustio tu teritoriju, krenuo prema Gabonu, gde je sreoStenlija kod mesta Vivi, ali kome ništa nije govorio oovim dokumentima. Stvar se međutim doznala kada suengleski misionari, zatim sam Stenli, naišli na Malamina,senegalskog stražara kojeg je Braza ostavio da čuva sta-nicu i francusku zastavu.

Sada se postavilo pitanje: da li će francuska vladada ratifikuje sporazum koji je Braza sklopio u Kongu,na čemu su insistirali privrženici Braza, članovi Geograf-skog društva, ministar pomorstva, admiral Zoregiberi,

26

koji nije voleo da mu se diktira politika od strane mladihneodgovornih ljudi, bio je neprijateljski raspoložen. NaKe d'Orseju (Min.sp.posl), gde je britanski ambasadorinsistirao na razjašnjenju, nisu imali visoko mišljenje oekonomskom interesu pokrajine Kongo.

Međutim, javno mnjenje je bilo uskomešano vladi-nom spoljnom politikom. Uspostavljanje protektorata uTunisu, što je dovelo do relativno burne i krvave kampa-nje, navelo je tadašnjeg ministra spoljnih poslova Ži lFerija da da ostavku 1881. godine.

Sledeće godine je došlo do nereda koji su prouzroko-vali egipatski nacionalisti, protestvujući protiv francus-ko-britanske finansijske kontrole Kanala, što je ugroziloživote Evropljana. Englezi su predložili Francuzima zajed-nički napad, ali je Skupština odbila kredite. Englezi susami bombardovali Aleksandriju, iskrcali trupe, pobilipobunjenike i zauzeli Egipat. Francuska je bila van togdogađaja.

Ministar je dakle, dao ostavku. Njegov sledbenik jebio u strahu da mu se zameri ustezanje i kolebanje.Doduše, u Kongu nema sukoba sa nekom evropskom zem-ljom. Komitet gornjeg Konga nije bio država sa javnimpravima. Napori belgijskog kralja Leopolda da sprečiratifikaciju, nespretnost Stenlija, kad je čak na jednojkonferenciji održanoj u Parizu ironisao inicijative Braza,i dronjke u koje je bio obučen senegalski stražar Mala-min, zatim pismo koje je Leopold uputio Lesepsu molećiga da spase humanitarni karakter ovog poduhvata i».. izbegne da se politika uvuče u Kongo..«, sve je topopularisalo istraživače.

U stvari, zar stvaranje jedne afričke države pod upra-vom Komiteta onako kako to Evropljani shvataju, a nena afrički način kako oni shvataju državu, zar to većnije »instaliranje politike«?

Novi Ministar dakle odluči da prihvati i iskoristipriliku koja mu se pružala. Prekidajući sa tradicijom dase ovakav dokument ratifikuje na jednostavan način izda-njem dekreta o sporazumu sa afričkim vođama, odlučida ga iznese pred Skupštinu i zatraži zvaničnu ratifika-ciju sporazuma sa afričkim vođom Makoko. Jednodušnoprihvaćen, 22. novembra 1882. godine, sporazum je odmahstupio na snagu. Pomorski poručnik Kordie je odmah ot-

27

plovio u Poan Noar (luka na Atlantiku na delti Konga),gde je kod mesta Kuilu, na obali ušća reke, osnovao cen-tar francuskog protektorata. Naime, u toku svog posled-njeg povratka, Braza je otkrio taj lakši prilaz toku reke,bolji nego preko Ogue, da bi se stiglo do kraja delte, ai kraći. Braza se vratio u Kongo sa zvanjem »KomesaraZapadno-afričke Republike«, i sa 1.275,000 franaka bu-džeta. On produži svoja istraživanja i izviđanja okolnihteritorija kako bi povećao francusku teritoriju.

Glas o njegovoj aktivnosti u centralnoj Africi jeprivukao pažnju stranih diplomata. Belgijski kralj je shvatio da su njegove stanice sad ugrožene i da postoji opas-nost da budu uokvirene stranom, francuskom teritorij om.Odmah je izdao direktive Stenliju, da da prioritet organi-zaciji afričkih država, i da stavi u drugi plan osnivanjetrgovačkih i transportnih preduzeća. Pod sugestijom biv-šeg američkog ministra u Brislu Sanforda, koji je postaočlan Izvršnog komiteta AIA (Međunarodne asocijacije uAfrici), ali koji se bio vratio u svoju zemlju, kralj jeuspeo da zastava AIA bude priznata i zvanično prihvaće-na. Bila je slična zastavi američkog Senata. Prihvaćena jeaprila 1884. AIA je pritom promenio zvanični naziv, ipostao je - Međunarodna asocijaciji Konga (AJS).

S druge strane, i Portugalija se zabrinula. Već sme-štena u Angoli, ona je podsećala međunarodnu javnostna pravo istorijskog prioriteta na ušće reke Konga, otkri-veno u 15. veku od strane portugalskih moreplovaca, gdeje vlast bila u rukama portugalskih saveznika - Kralje-vine Konga, i to tokom 16. i 17. veka. Zato u septembru1883. Portugalci okupiraše mesto Landana na jednom kra-ku delte, gde je bilo izuzetno aktivno sedište francuskogmisionara Diparke. Zatim, smatrajući sebe nedovoljno ja-kim da se suprotstave i brane svoje pravo prioritet "okončaše na brzinu spor sa Englezima oko Mozambika,i dobiše, za uzvrat, zvanično britansko priznavanje suve-reniteta, sporazumom potpisanim februara 1884. godine.To priznanje se odnosilo na sve obale delte, kao i naatlanske obale severno i južno od delte. Na negodovanjeBaninga, agenta kralja Leopolda, zatim protestantskihmisionara i britanskih trgovaca, britanska vlada odustadeod podnošenja Skupštini ovog sporazuma sa Portugalijomna ratifikovanje.

28

Onda se pojavio Bizmark. On je uvek bio neprijatelj-ski raspoložen prema nemačkim pomorcima koji su žele-li sticanje kolonije. Njegov stav je bio da se čuva ne ma- čka imperija, koju je ujedinio i stvorio 1871. godine.Izuzetan diplomata, brzo je postao »šef evropskog orkes-tra«. Njegova politika se sastojala u tome da ostane udobrim odnosima sa svim tadašnjim silama, podstičućipritom rivalitet među njima. Uspeo je tako da sa pomi-ri sa Austrijom, da sačuva prijatel jstvo sa Rusijom uprkostrvenja ovih dveju država oko Balkana. Bio je savezniksa Italijom, iako je ona tražila Tirol i Trentin od Austri-je. Italija i Francuska su bile u rđavim odnosima od kakosu se Francuzi smestili u Tunisu. Engleska i Rusija suse svađale oko Persije i Avganistana. Afera oko Egiptaje dovela do raskida tradicionalne saradnje Francuske saEngleskom. Došao je dakle momenat približavanju Fran-cuskoj, koja je bila u neku ruku izolovana, da joj sepriznaju njene kolonijalne aspiracije, što bi skrenulo pa-žnju Francuske sa njenog intenzivnog razmišljanja o re-vanšu zbog oduzetog Alzasa i Lorena.

Dođe do spektakularnog približavanja, kad je Zi lFeri, tadašnji ministar spoljnih poslova prihvatio nemač-ki predlog o sazivanju međunarodne konferencije o Ce-ntralnoj Africi, sa sledećim dnevnim redom:

1. Sloboda trgovine u basenu i ušću reke Kongo,2. Primena principa formulisanih na Bečkom kongre-

su i na reke Kongo i Niger, kojim se utvrđuje slobodnaplovidba na nekoliko međunarodnih reka (ovaj principje kasnije primenjen i za Dunav) i

3. Definicija formalnosti koje treba utvrditi kako binova okupiranja afričkih obala bila smatrana stvarnim.

Ništa tu nije bilo revolucionarno. Nije se tu razgo-varalo o podeli Afrike, već se insistiralo na tome da seproduži tradicionalna slobodna razmena na obalama i navelikim rekama. Bizmarkov demarš je išao više ka spolj-noj politici evropskih zemalja, gde bi on, Bizmark, biou ulozi arbitra, nego li da se rešava kolonijalna politika.

To nije bilo prvi put da se održava međunarodnakonferencija o Africi, ali je Bizmark bio taj koji je e li-minisao pomorce i koloniste, aktere tzv. »male scene«,koji su se uzbuđivali pri pomenu kontrola, koje su, saprezrivim prizvukom, nametale njihove vlade, i popeo jeceo slučaj na »veliku scenu« međunarodne diplomatije.

29

Pripreme

Dosta se raspravljalo o razlozima koji su naveli Biz-marka na to da vodi kolonijalnu politiku. On je, naime,mogao da ostvari svoju spoljnu politiku, da sarađuje saFrancuskom i da predsedava na konferenciji u Berlinu,a da, prethodno, ne stekne za Nemačku nikakvo pravo su-vereniteta u Africi. Ništa ga u njegovoj dotadanjoj aktiv-nosti nije orijentisalo ka kolonijalnoj ekspanziji. Svakiput, kad bi hanzaški istraživači i brodovlasnici podnosiliprojekte o prekomorskim intervencijama on ih je odba-civao. Prihvatanje protekcionističke tarife pod njegovomzaštitom, u decembru 1878., trebalo je da favorizuje malepruske plemiće, proizvođače žitarica i drveta, kao i mladuindustriju koja je počela da se razvija u Ruru. Hanzeatskipredstavnici (Hamburg, Bremen, Libek), pristalice slobod-ne razmene i kolonijalne politike su bili protivnici.

Jedan osvrt na unutrašnju politiku bi možda mogaoda objasni promenu kursa nemačkog kancelara, te 1884.godine. Sigurno je da ga je zabrinuo uspeh liberala naizborima 1881. i 1884. Vođe liberalne stranke, Lasker,Beningsen, Rihter, želeli su da uvedu parlamentarni re-žim britanskog tipa, kojeg je i princ naslednik Fridrih,zet britanske kraljice Viktorije, podržavao. Kancelar jemeđutim tražio u centru i na desnici podršku i većinu,što bi nacionalistička i anti-britanska osećanja mogla dacementiraju.

Prilike za rivalitet u Africi su postojale. Bizmark senajzad odluči na situaciju koju je stvorio izvesni brodo-vlasnik iz Bremena, Adolf Lideric, u zalivu Angra-Peke-na, na atlanskoj obali južne Afrike. Englezi su se već biliinstalirali, od Rta do teritorije Oranž, i dalje do Valsis-beja, 1878. godine. Oni se, međutim, nisu odazvali zahte-vu Bizmarka, koji je 1880. godine tražio da se zaštite ne-mački misionari iz Društva Barmen, smešteni na obaliizmeđu Oranž i zaliva Valvis-bej. Ovo neodazivanje zazaštitu se može objasniti ratom koji su Englezi imali sadomorocima, plemenima Bušmana i Hotentota, u unutraš-

GLAVA TREĆA

30

3. Berlinska konferencija

njosti zemlje. Lideric je bio kupio izvesnu koncesiju naatlanskoj obali, zatim je princ naslednik kupio susednukoncesiju 1883. godine, i Bizmark je ponovio molbu bri-tanskoj vladi za oružanu zaštitu nemačkim kolonistima utoj regiji. Britanci su, međutim, izbegavali da zauzmučvrstu poziciju o tom pitanju, i kako je Bizmark po sva-ku cenu želeo da izbegne rat sa Hotentotima i Bušmanima,zadovoljio se da ostavi ovo pitanje otvoreno. Njegov po-slednji dokument je bilo pismo Forinj oficu, decembra1883. gde on traži da britanska vlada zauzme svoj stav.

Pretpostavlja se da je Bizmarka da se odluči naveojedan dopis koji mu je došao do ruku, (u aprilu 1884.)izvesnog Kiserova, savetnika u Ministarstvu spoljnih po-slova, gde je ovaj predlagao način kako da se dođe dokolonija, a da to ne optereti mnogo državnu budžet. Po-trebno je da se jednostavno proglasi suverenitet, što bizaštitilo teritoriju od upada drugih evropskih sila. Zatimbi zvaničnim putem privatne kompanije dobile dekret,kojim joj se nalaže da okupira teritoriju, da uvede a mi-nistraciju, i da se pobrine o uređenju infrastrukture. Englezi su se na taj način smestili u severni Borneo 1881. go-dine. Dekret bio za određen vremenski period, mogaoje lako i da se oduzme, a imao je priloženu i listu oba-veza, koje je kompanija morala da poštuje, između osta-log, nalog da se poštuje pravo domorodaca i za izvođe-nje neophodnih radova infrastrukture.

Ukratko, evo šta je kancelar rekao u Rajhstagu (Skup-štini) u junu 1884.: »Moja je namera, a u skladu sa že-ljom Nj.V. Imperatora, da ostavimo kompanijama i nji-hovoj preduzimljivosti da razviju svoju aktivnost, darazviju trgovinu sa prekomorskim zemljama, kao i celuodgovornost za osnivanje i materijalni razvoj kolonije.Želim manje da se koristim formom aneksiranih prekomor-skih teritorija nemačkom carstvu, a više želim da ovakvedekrete, slične tipu dokumenata britanskog kraljevstva,distribuiram. Smatram takođe da bi trebalo da se zadovo-ljimo sa samo jednim predstavnikom carske administra-cije, koga bi smo nazvali konzulom, ili rezidentnom...Naša namera nije da stvaramo tamo svoje provincije, ne-go da uzmemo u zaštitu trgovačka preduzeća i kompanijekoje, u razvijanju svoje aktivnosti, logično dolaze i dosuvereniteta. Ukratko, jedan trgovački suverenitet, sa

31

punom podrškom i zaštitom nemačkog Rajha. Obavezuje-mo se da ih štitimo kako od napada domorodaca, tako iod iznenađenja od strane evropskih sila«.

Kad je dobro razmislio o izveštaju Kiserova, Bizmarkse najzad odlučio, i vrlo brzo reagovao: aprila iste godi-ne, poslao je Nahtigala, nemačkog istraživača, koji je biokonzul u Tunisu i član izvrškog Komiteta AIA da seukrca u brod »Galeb« i obiđe male industrije koje su većnemačke firme tamo osnovale, na zapadnoj atlanskoj oba-li Afrike. Zadatak mu je bio da pregovara i potpiše spo-razume, stavljajući pod vlast teritorije koje do tada nisuimale sporazume sa drugim evropskim silama.

Francuzi su bili obavešteni o ovom putu Nahtigala,i ovaj je samo pokušao da se iskrca tamo gde su Francu-zi već bili odustao je i na miru su se rastali. Zato je naišao,na obale Togo-a, na već instalirane pogone kompanijebraće Vietor i bio oduševljeno primljen. U Duali, u Ka-merunu, je naišao na Britanca Heveta, koji je hteo dapotčini lokalne šefove britanskoj vlasti. Kako je bio prvi,Nahtigal je odneo pobedu. Zatim je otišao na jug, u za-liv Angra-Pekena kod bremenskog trgovca Liderica, kojije već bio obavešten. Nahtigal mu je doneo i zvaničkidekret, kojim se on stavlja pod zaštitu nemačkog Rajha.Tako se zastava nemačkog Rajha vijorila u kolonijamaatlanske Afrike između jula i oktobra 1884. godine zaslu-gom Nahtigala, koji je umro na moru pri povratku sa teekspedicije.

Prošlo je sedam meseci od saglasnosti Zil Ferija iodržavanja konferencije u Berlinu. Bilo je, naime, potreb-no da se dobije saglasnost i od lorda Granvila, državnogsekretara u Forinj Ofisu, a takođe i da se dođe do saglas-nosti o pitanju liste od 14 država-sila koje je trebalo po-zvati. Pošlo se od zemalja potpisnica Bečkog sporazuma(pošto je konferencija bila inspirisana i zamišljena kaonastavak sporazuma o plovidbi Dunavom), zatim su biledodate i druge zainteresovane, i to: Belgija, Italija, SADi Turska. Ovo vreme od sedam meseci nije, međutim išlou prilog samo Bizmarku. Belgijski kralj je isto tako že-leo da ima priznanje od svih tadašnjih sila, pre otvaranjakonferencije. Nije u tome uspeo i produžio je pregovoreo priznavanju u toku same konferencije. Odmah poslepriznavanja zastave Asocijacije AJA od strane SAD,

32

Leopold je pokušao da privoli Zil Ferija, nudeći mu pra-vo prvenstva otkupa u slučaju da Asocijacija prestanejednog dana da vrši svoju funkciju. To bi za Francuskubio dobro sklopljen posao, naročito u odnosu na Engleze,kojima bi smetao francuski suverenitet na tom područjuoko Konga, i to naročito za slobodnu trgovinu. Sukobikoji su kasnije izbili kod proglašavanja nezavisne države,i to njene istočne granice sa Sudanom, objašnjavaju, do-nekle, nezadovoljstvo Engleza i njihovo neodobravanjetog prava o prvenstvu otkupa.

Iznenađen, ali i zainteresovan, jer nije verovao da ćeAIA da proširi i organizuje tako veliku teritoriju, ZilFeri ipak nije odmah prihvatio. Postavljanje granica izme-đu teritorija je predstavljalo probleme veće nego samonjihovo istraživanje i nije bilo još dovršeno, i to u gor-njem delu Ubangija (Centralnoafrička Republika), kao iu pokrajinama Kuilu i Niari, gde su se francuske stražesa stražarima AIA smenjivale, i gde je svaka polagala izahtevala svoje pravo.

Bizmark najzad prihvati i prizna zastavu AIA 16.oktobra, kao i nacrt teritorija koje mu Leopold dostavipar dana kasnije. Dakle, država Kongo je zauzimala celuteritoriju na jugu od Ubangi (danas granične reke) izu-zev Katange i teritorije koje su bile pod vlašću zanzibar-skog sultana. Leopoldu je dato obećanje za slobodnu tr-govinu.

Debate na konferenciji su se bile odužile, kako biomogućile Leopoldu da svoje razgovore okonča pre za-ključenja konferencije. Engleska mu dade svoj pristanak,u principu, i to bez preciziranja granica. Zatim je Leo-pold uputio bio Bizmarku svoje drugo pismo, tražeći dase uključi i Katanga, za koju se nije znalo kakva su jojprirodna bogatstva. Kancelar nije odmah reagovao, a fun-kcioneri Forinj ofisa, u odsustvu svog šefa za koga susmatrali da je u toku događaja, ratifikovaše dokument -greškom. Zil Feri je sa zadovoljstvom posmatrao kako sepovećava teritorija na kojoj on ima pravo prvenstva otku-pa, ali je dao svoj pristanak tek kad se Leopold odrekaoprovincija Kuilu-Niari (delta reke Konga). Iako su fran-cuski geografi, kao i sam Braza, time bili prevareni, Francuska je dobila svju granicu prema Ubangi (Centralno af-rička Republika). Za uzvrat, morala je da prihvati da nje-

33

no pravo prvenstva okrupa neće važiti ukoliko AIA bu-de ustupila svoja prava državi Belgiji (do sada se kraljpojavljivao u svoje lično ime).

Konferencija (15 novembra 1884 - 26 februara 1885)

Konferencija je bila otvorena u subotu 15. novem-bra u 14 časova. Otvorio ju je princ Bizmark, koji jepredsedavao za jednim stolom u obliku potkovice. Velikakarta Afrike, koju je izradio Kipert , je bila okačena nazidu nasuprot njemu. Bizmark se ponovo bio pojavio tekna završnoj seansi. Ostalih osam seansi, koje su se uvekodržavale posle podne, od 14.30 do 17 časova, predseda-vali su grof Hacfeld, zatim specijalni savetnik Buš. Vi l-helmštrase je tako postao centar svetske politike, a Ber-linska konferencija je ušla u istoriju međunarodnih odno-sa. Pitanje Afrike je bilo samo jedan ulog u igri, višeili manje priželjkivan, a pod zaštitom Bizmarka, tako davećina zemalja-sila nisu nalazile za potrebno da pošaljusvoje najbolje pregovarače, već su ih jednostavno predsta-vljali njihovi ambasadori. Među njima su bile i SAD,koje su delegirale jednog opunomoćenog ministra po ime-nu Kason, apsolutno nekompetentnog, zatim njegovog prethodnika Sanforda, koji je bio pozvao Stenlija u pomoćkao savetnika-stručnjaka. Tako je Leopold mogao da ra-čuna sa američkim glasovima, plus, naravno, sa belgij-skim. Sta više, uglavnom se izjašnjavao preko američkogposrednika.

Van plenarnih sastanaka, zasedale su sužene komisi-je, koje su pripremale izveštaje o gorućim tačkama.Ipak, sve debate su mogle biti obavljene u roku od 15dana, ali su se očekivali rezultati pregovora koje je imao,na margini Konferencije, belgijski kralj.

Već kod prve seanse se jasno precizirala diplomatskaravnoteža. Ser Edvard Malet (Engleska) je odmah podvu-kao potrebu da se zaštite domoroci. Zatim je insistiraoda se jasno povuče granica između Konga i Nigera. Jer,Engleska je praktično jedina zastupala interese donjegtoka reke, ne prihvatajući kontrolu međunarodne komi-sije, ali obavezujući se da će poštovati odluke Konferen-cije. Francuska koja je, uprkos nedavne fuzije »Kompa-

34

nije ekvatorijalne Afrike« i britanske »Ujedinjene Afrike& Co« koju je osnovao Goldi Taubman, i koja nije odusta-la od svoje želje da prodre do Sudana putem basena N i-gera, se u ovom slučaju pokazala rezervisanom. Pitanjeje dakle bilo poslato Komisiji na razmatranje. Bizmark jezastupao britansko gledište. Englezi su najzad dobili ovuparnicu i bilo je prihvaćeno da će u gornjem NigeruFrancuska, koja se još tamo nije instalirala, igrati ulogusličnu onoj koju imaju Englezi u delti Konga. Tako sedošlo do činjenice da rivalitet franko-britanski još traje,a da se franko-nemačko približavanje ograničilo na banal-ni »detant«. Sta više, činjenica da Francuska nije želelada podeli predsedavanje na Konferenciji sa Nemačkom,kao i izjave Zil Ferija u francuskoj Skupštini, pokazivalesu jasno da prijateljstvo koje je Bizmark želeo, nije mo-glo da skrene francusku pažnju sa »plave linije Vogeza«(pitanje Alzasa i Lorena).

Nacionalna osetljivost se pokazala takođe i na dru-goj i trećoj seansi (19. i 27. novembra), gde je bilo po-krenuto pitanje teritorija, i slobodne trgovine. Kason jeizjavio da su SAD priznale zastavu AIA ali da granice re-giona kojim dominira AIA još nisu postavljene. Istakaoje želju da one budu što je moguće prostranije, i stogaje predmet poveren jednoj od komisija, kojom je predse-davao baron Kursel, francuski ambasador u Nemačkoj.Zadatak je bio da se postavi razlika između basena rekeKongo kao geografskog pojma i »konvencionalnog ugo-vorenog pojma. Konvencionalni bi dozvolio prilaz, odIndijskog do Atlanskog okeana, basenu u geografskomsmislu. Francuska i Portugal su polagale pravo suvereni-teta na obalama. Na kraju su se članovi komisije sag la-sili da se konvencionalni basen limitira, na Atlantiku, najedan koridor između Sete Kama i Lože (od delte do se-vera Angole), a na Indijskom okeanu, prolaz između Mo-zambika i domena sultana od Zanzibara. Na ovo se En-gleska žestoko usprotivila, pored ostalog, tražeći da seizvori Nila ne uzimaju nikako u tu kombinaciju. Stenlije želeo jedan ugovoren basen koji bi potpuno pokrivaocelu centralnu Afriku. U toj zoni je on bio zabranio pra-vo ulaza i uvoza. Tako je pala odluka da se na tom po-dručju obezbedi pravo izlaska, neophodno za lokalnuadministraciju.

35

17. novembra, Kason predloži status neutralne zoneovog »ugovorenog« basena. Francuska i Portugal seusprotiviše u ime svog suvereniteta u tom delu svojihkolonija, koje su se nalazile u sklopu spornog basena.Na kraju dođe do saglasnosti da će neutralnost biti fa-kultativna, svako od prisutnih i budućih suverena će bi-ti slobodan da je proklamuje. Leopold je bio jedini kojije iskoristio to pravo, kad je došlo do proglašenja ne-zavisne države Konga.

Sve ove debate oko postavljanja granica i oko neu-tralnosti ugovorenog basena otkrivaju jedan drugi cilj,koji često, namerno, ostaje u senci. U pitanju je činje-nica da je za većinu prisutnih zemalja glavni cilj konfe-rencije bio da se sačuva slobodna trgovina, koju suugrozili Francuska i Portugal sa svojim kolonijalnim ane-ksiranjem, zatim i sam anglo-portugalski sporazum. Raditoga su debate bile u duhu favorizovanja proširenja do-mena Leopolda, AIC. Buduća nezavisna država je trebaloda osigura u budućnosti međunarodnu slobodnu trgovinu,iako se nije mnogo verovalo u njenu dugotrajnost.

Ta, čisto ekonomska preokupacija je naročito došlado izražaja u toku debata o Aktu o plovidbi na rekamaKongu i Nigeru. Članovi 25. i 33. Opšteg dokumentaKonferencije su uključili jednu začuđujuću »pravnu novi-nu«, kako se bio izrazio delegat Francuske Engelhart,autor i Zapisnika, kad se obratio Ministarstu spoljnih po-slova. Ovi su članovi, naime nalagali da, u oba ova base-na, slobodna plovidba ima da ostane važeća čak i u slu-čaju rata, i to za sve nacije »neutralne ili u ratnom sta-nju«. Slobodna trgovina dakle se omogućava i na rekama,kanalima i jezerima, kao i na drumovima i železničkimprugama, čak i u ratnom stanju. Ako bi dakle, jedna dr-žava uspostavila svoj suverenitet na jednoj teritoriji, onabi bila obavezna da dozvoli slobodan prolaz i kretanjetrgovcima neprijateljske države po toj teritoriji, poduslovom, naravno, da nije u pitanju transport municije iliostalog ratnog materijala. Do ovog zaključka se došlona seansi od 13. decembra. Taj trijumf liberalizma je tre-balo da olakša završne diskusije o deobi teritorija.

Predmet poslednjeg od šest izjašnjavanja, koje jepredvideo još početni dnevni red Konferenci je, se odno-sio na još jedan akt o slobodi trgovine, treći po redu.

36

Ta izjava koja je dugo bila diskutovana u komisijama na-ročito u toku prekida rada debata od 22. decembra do5. januara, je bila najzad prihvaćena na plenarnoj seansiod 31. januara. Predmet se odnosio na preciziranje »osno-vnih uslova koje treba imati da bi se nove okupacije naobalama Afrike, smatrale efektivnom; Taj je problem biopostavljen kod potpisivanja anglo-portugalskog sporazu-ma u februaru 1884., koga druge države - sile nisu pri-znale. Prvo je bilo govora samo o obalama. Međutim,ambasador Velike Britanije je predložio da »sva pravilakoja se budu utvrdila po pitanju novih zauzimanja teri-torija u Africi budu primenjena i na unutrašnjost zemlje,a ne samo na njene obale«. Bus (Nemačka) je tada pri-metio da »to zahteva precizno određivanje stanja domenasvake od zemalja - sila u Africi«. Kason je bio »za«,ali de Kusel (Francuska) je protestvovao i izjavio da sa-dašnje stanje situacije ne dozvoljava delimitiranje, jerto neminovno dovodi »do podele Afrike«. A to nije biocilj konferencije, pošto je »njena isključiva misija« dareši budućnost, a sadašnja situacija ne potpada pod odlu-ke Konferencije«.

Kad je deoba bila eliminisana, postavilo se pitanje principa objavljivanja, koje može da prethodi efektivnozauzimanje teritorija. Bilo je to teško definisati, jer biprecizni izrazi doveli do toga da metropole, zemalja kojezauzimaju teritorije, budu prinuđene da troše velika sred-stva, što one nisu raspoložene da rade. Malet (Engleska)je bio dobio instrukcije od svoje vlade da sugeriše formu-laciju koja bi zadovoljila Bizmarka: »teritorija gde bijedna sila pobola svoju zastavu«. Na kraju su bili izabra-ni sledeći uopšteni termini: »Države-si le prihvata ju oba-vezu da osiguraju dovoljnu potrebnu vlast za respektova-nje stečenih prava na zauzetim teritorijama, koje je samaokupirala, kao i slobodu trgovine i tranzita...«

I tako konferencija u Berlinu nije podelila Afriku.Ali, izvesni rokovi koji su dozvolili Leopoldu II da ta-čno odredi granice svoje Nezavisne države, zatim, samefomulacije koje jedan glagol uvek stavljaju i u budućevreme, kao npr.: »sile koje vrše, ili će vršiti pravo suve-reniteta, ili neki drugi uticaj« u ugovorenom Basenu ;dalja prodiranja Francuza na teritoriju današnjeg Nigerai Gornje Volte, Engleza na Zlatnoj obali (današnja Gana),

37

itd., sve je navodilo na činjenicu da je deoba neizbežna.Objavljivanje novonastalog stanja je trebalo da doprine-se tome da se izbegnu eventualni budući koflikti, u sklo-pu diplomatskih pregovora.

Humanitarni zadaci na kojima je insistirao SerEdvard Malet u toku otvaranja Konferencije, konstatu-jući da Afrikanci nisu prisutni, su se odrazili na dve for-mulacije koje se nisu sledile, a odnosile su se na te prin-cipe. Član 6. dokumenta o plovidbi Kongom je spomenuoslobodu vere i zaštitu verskih misionara i putnika. Zatim,kratka specijalna izjava koja zabranjuje trgovinu robljem(čl. 9.), od kojeg su svi dotadanji potpisnici odustajali.

U toku duge diskusije 22. decembra, nije se došlodo saglasnosti o zabrani prodaje alkoholnih pića domoro-cima. Predstavnici Nemačke i Holandije, veliki izvoznici,su se suprostavili. Kompromisno rešenje je nađeno u for-mulaciji da će »lokalno vlasti da vode brigu o regulisa njuove trgovine«. Što izlazi da je - razvoj dozvoljen.

Leopold je parafirao svoje poslednje sporazume saFrancuskom i Portugalom, a Bizmark je u svojoj završ-noj roči, 26. februara, izneo »saopštenje koje se potpunopoklapalo sa dokumentom kojeg su svi prisutni bili po-zvani da potpišu«. AIC (Međunarodna asocijacija Konga),u ime svog osnivača Leopolda II mu daje svoj pristanako respektovanju rezolucija sa Konferencije. Bizmark jezatim zaključio:

»Gospodo, mislim da sam opravdao poverenje kojeste ukazali ovoj asembleji i pozdravljam sa zadovoljstvomdemarš AIC u prihvatanju naših rezolucija.

Od nove države Konga se očekuje da postane čuvardela koje smo stvorili, i upućujem joj želje za uspešanrazvoj, kako bi ispunila plemenite težnje njenog slavnogosnivača«.

38

GLAVA ČETVRTA

4. Istočna AfrikaOko 1870. godine, istočna Afrika je bila nedovoljno

poznata Evropi. Portugalci su je prvi od Evropljana otkri-li, i obilazili njene obale. Njih su, međutim, kontrolisaliarapski trgovci koji su većinom bili pod vlašću sultanaod Omana, čija se vlast širila i dalje od teritorija Mo-zambika. Zatim su tu bili i Englezi, čija je kolonija Nata l(Južnoafrička Republika) već bila i zvanično objavljena1845. godine.

Sultan od Omana je bio saveznik Engleza još od po-četka veka. Najaktivniji među njima je bio Said (1806--1846.) koji je doprineo tome da engleski brodovi na pu-tu za Indiju budu u sigurnosti. U to doba su, naime, iu tim vodama, glavnu opasnost predstavljali pirati Java-smi, stacionirani u Persijskom zalivu, i Vahabiti, na Arap-skom poluostvru.

Kad je preneo svoju prestonicu iz Mascata (Mozam-bik) u Zanzibar, 1832. godine, omanski sultan Said jerazvio inače plodno ostrvo Zanzibar. Proširio je plantažekaranfilića, i tako se u svetu pročuo, i bio prvi proizvo-đač ovog začina u svetu. Paralelno sa tim razvojem, onje postepeno smanjivao, pod pritiskom Engleza, obimtrgovine robljem, (njegov naslednik Bargaš je 1873. go-dine potpuno ukinuo trgovinu robljem u Zanzibaru). Sul-tan Said je uspostavio prijateljske odnose i potpisao spo-razume o trgovini sa nekoliko tadašnjih velikih sila(SAD, Francuskom i Hanzom 3 nemačka grada na severu),zatim je razvio trgovinu sa Afrikom, od čije carine jeobogaćivao svoj budžet.

Posle smrti Saida, Omansko carstvo se podelilo. Sultan(ili sejid) od Zanzibara je nastavio politiku preminulogSaida, a 1862. godine su Francuska i Engleska, ugovorompotpisanim u Parizu, garantovale integritet država Zanzi-bara i Omana. Ovaj ugovor, međutim, nije odredio gra-nice tetirorija na kontinentu. I tako se duž cele obalegovorio jezik svahili (zvanični jezik i danas u isto čno-alnćkim zemljama), mešavina arapskog i bantu dijalekta,a arapski trgovci su kontrolisali trgovinu. Oni su uvelii vatreno oružje, neophodno za lov na slonove. Ali, crni

39

posrednici te trgovine su upotrebljavali vatreno oružjei za racije među domorocima, kad bi išli u lov na robove.Odabrane robove bi tobože hvatali kao nosače slobonihkljova do obale, a zatim bi ih, zajedno sa kljovama trpa-li krišom u brodove, i odvodili do neke luke u Persij-skom zalivu. Beda i jad tih afričkih domorodaca, kao isurovost njihovih crnih pratioca, uzbuđivala je i skanda-lizovala bele istraživače i misionare iz Evrope, koji suse iz raznih razloga nalazili na toj teritoriji, od velikihjezera do istočne afričke obale.

Livingston je, u toku svoje druge velike ekspedici-je od 1858. do 1864. govorio o tom zlu. Kad je pošaood obala Zambeze prema severu, otkrio je jezero Njasu(Tanzanija i Malavi). Treća ekspedicija (1866-1873) ga jevodila do jezera Tanganjika, a zatim na reku Lualaba(Zair), za koju je mislio da je gornji tok Nila. Škotskimisionari, braća Moir, organizovali su trgovinu brodomtokom reke Sire, pritokom Zambeze, zatim drumom doobala jezera Njasa, i luke Livingstonia. Potom bi brodomkrstarili velikim Njasa jezerom.

Stenli je 1874. g. krenuo iz Zanzibara sa 356 ljudina brodu »Ledi Alisa«. Stigao je do jezera Viktorija, gdega je primio kralj Mtesa od Bugande, čije su ga solidnepolitičke strukture i civilizacija impresionirali (1875). Sti-gao je zatim do mesta Užiži na obali Tanganjike, a zatimse spustio do reke Lualaba (sporne) do mesta Boma.

Na severu od Bagamajo (u blizini Dar es Salama)se bio iskrcao pruski istraživač Klaus fon der Deken idošao u sultanat Vitu, čiji je poglavica Ahmet Simba že-leo da se oslobodi dominacije Zanzibarskog sultana. Tra-žio je, ali uzalud, uspostavljanje pruskog protektoratanad tom oblasti, jer je Bizmark te 1879. godine odbaciotu sugestiju. Zatim je tu istu sugestiju predložio i izvesniKlement Denhart, nemački istraživač, ali je Bizmark uvekodbacivao te predloge.

Od egipatskog Sudana, dva britanska guvernera, ko-ja su bila u službi kedifa (titula za vice-kralja Egipta),Ser Semjuel Baker, a zatim i Gordon (1873-1876), proši-rili su uticaj na jug prema ekvatorijalnoj provinciji, irazdelili vatreno oružje za lov na slonove. Pokušali sutakođe da suzbiju hvatanje robova, ali i da prošire bri-tanski uticaj prema centralnoj provinciji (današnja Ugan-da).

40

Ugandi je bilo lakše prići od obala Indijskog okeana.I tako su iz Zanzibara polazile sve značajnije ekspedici-je Evropljana prema Centralnoj Africi, sve dok se 1873.godine nije izgradio put između Bome (na delti Konga)i Stenlijevog jezera, kod današnje Kinšase (kako bi seizbegli brzaci).

Zanzibar je u to doba bio nezavisna država, pod za-štitom Engleza, gde je i britanski konzul Džon Kirk bio i savetnik sejda (sultana) Bargasa, od 1873. godine.

Zanzibar je bio trgovački međunarodni centar, odaklesu polazili brodovi britanske kompanije »Britiš IndiaStim Navigejšn Co«. Osnivač ove kompanije je bio po-znati brodovlasnik iz Glazgova Vilijam Makinon, koji jeplanirao da izgradi put do mesta Tabora (Tanzanija), kojeje bilo najpoznatiji kontinentalni trgovački centar, i oda-kle su se odvajale piste za Viktorijino jezero i Tanga-njika jezero.

Zanzibar je bio i centar za obuku regruta koji suimali za zadatak da suzbijaju robovlasnički sistem, kojimje rukovodio britanski oficir Lojd Metju u službi sejidaBargasa. Oružje koje im je podeljeno je, međutim, slu-žilo i za hajku na protivnike sejida, koji su želeli vlast zasebe i bili revoltirani na stvaranje nezavisne države.

Sva ta mešavina politike i trgovine, obojena intere-sima afričkim, azijskim i zapadnoevropskim, pomešanaraznim verama, od islama, fetišista do hrišćana, konsoli-dovana jednom relativnom ravnotežom i mirom tokomčetvrt veka, ipak je cvetala, a da ni jedna evropska sila,tradicionalno aktivna na Indijskom okeanu, nije imalarazloga da to poremeti. Britanija je ljubomorno čuvalasvoju autonomiju. Razlozi zbog kojih je ona imala izves-nu privilegiju u istočnoj Africi su bili opravdani. Oko1885. godine to više nisu bili samo kontrolni punktovina putu za Indiju.

Proširenje južne Afrike prema severu, zatim zanese-nost 80-tih godina oko transkontinentalne železnice i pro-jekti puta Rt - Kairo, i najzad okupacija Egipta 1882. suučinili da je ona želela da udalji ostale sile kako od izvoraNila, tako i od teritorija kroz koje bi prolazio ovaj že lez-nički put. Revolt mahdista 1885. godine, zatim ubijanjeGordona, koji je bio poslat u misiju da evakuiše ekvato-torijalne provincije, je dovelo do napuštanja egipatskog

41

Sudana. Ali su Englezi čekali momenat slabljenja pokre-ta mahdista, što im je omogućilo da iz Egipta ponovo kre-nu na jug i stvore nesmetan put do Afrike velikih jeze-ra (centralna Afrika).

Situacija se promenila kad je Leopold II bacio okona centralnu Afriku. AIA (Međunarodna afrička asocija-cija), stvorena 1876. na sastanku geografa u Brislu, pre-poručivala je nacionalnim komitetima da povećaju broj»prihvatnih, naučnih i humanitarnih punktova« u central-noj Africi. Najbolji prilaz je bio sa istočne obale. Belgij-ski i nemački komiteti (Nemačko-afričko društvo) su otvarali punktove, zatim i katolički misionari (be li fratri),čija je prva misija bila u mestu Tabora (Tanzanija) još1878. g.

Sve su to bile privatne inicijative. Poslednji koji biželeli neku zvaničnu intervenciju su svakako bili hanzaš-ki trgovci, koji su imali četvrtinu ukupnog uvoza, a po-lovinu ukupnog izvoza iz Zanzibara. Velike firme Osvaldi Hansing su živele u dobrim odnosima sa zanzibarskimsejidom Bargasem, a i sa Englezima. Bizmark, koji se1884. godine bio odlučio da interveniše na atlanskoj oba-li, kolebao se da se zameri Englezima, ulazeći u raspra-ve između sejida i afričkih vazala. Krajem te godine, onipak odluči da pošalje na lice mesta jednog posmatrača ,i umesto hanzeatskog konzula Vilijama Osvalda koga jeopozvao, dođe istraživač Zerard Rolfs, koga je naimeno-vao konzulom Nemačke. Kancelar je, međutim bio u tokui ambicioznih planova doktora Karla Petersa. Taj diplo-mirani istoričar za srednji vek, za vreme svog kratkogboravka u Londonu je otkrio sjaj ove svetske metropole.Bio je očaran, a ujedno i ponižen u svom jednostavnomnacionalizmu. Imao je naime utisak da je baš njega su-dbina izabrala da izvrši jedno veliko delo, i zamišljaoje sebe u ulozi Viljema Osvajača, Ferdinanda Korteza iliNapoleona. Neprijateljski raspoložen prema napokretnos-ti institucije starog »Kolonijal Ferajna«, on se u martu1884. udružio sa grofom Ber-Bandelin, ličnim carskim se-kretarom, i novinarom Fridrih Langeom, urednikom listaTeglihe Rundšau, nacionalistom i antisemitom, i osnuju»Nemačko društvo za kolonizaciju«. Cilj im je bio: efi-kasna i brza intervencija, u očekivanju da se Rajh odlu-či da pokrene energičniju politiku. Posle kolebanja na

42

koju stranu da se krene, ili prema Brazilu, ili Angoli,ili na Kuango (pritoka Konga), bi odlučeno da se ide pre-ko Usaga, teritorije na istočnoj obali Afrike, tačno prekoputa Zanzibara, koju je Stenli opisao u svojoj knjizi Kakosam našao Livingstona. Nekih 500 zainteresovanih skupi-še oko 65.000 maraka. I pored svog šepurenja i samou-verenosti, Karl Peters je ipak išao na razgovor u nemačkoMinistarstvo spoljnih poslova, koje nije imalo ništa pro-tiv, i nije ga ničim sprečavalo, kao što je to bio ranijeslučaj. Ali ga ipak nisu ni kuražili, i Bizmark, koji jebio u toku, obavesti konzula u Zanzibaru, Osvalda, i na-loži mu da ovom još jednom podvuče da ide na svojuličnu odgovornost, bez oficijelne podrške.

Priča o peripetijama Petersonovim i njegova tri evrop-ska kompanjona je danas poznata. Iz Zanzibara su poš lisa 36 nosača i 6 slugu 12. novembra 1884. godine. Stiglisu u Bagamajo (Tanzanija) 17. decembra, iscrpljeni, alisa 12 potpisanih sporazuma sa plemenskim vodama, onemačkoj dominaciji na površini od 140.000 m2. Desetod ovih plemenskih vođa, koji su stavili svoj potpis(krst) na nemački tekst sporazuma, nisu bili ni šefovitih plemena, niti znali šta potpisuju. Pretrpani poklonima,pijani, ili primorani, oni nisu bili svesni onoga što suučinili. Iz Bombaja, su se bili ukrcali u brod i krenuliza Nemačku, a, naravno, ništa nisu rekli pri povratku uZanzibaru. O ovom »podvigu« Peters je bio obavestioBehr-Bandelina, potpredsednika nemačkog društva za ko-lonizaciju u Vilhelmštrase.

Konferencija u Berlinu se bližila kraju. Bizmark jeočekivaojia će novoimenovani konzul u Zanzibaru, Rolfs,uspeti da se dovoljno približi sejidu Bargasu i da potisneEngleze, ali ovaj ništa nije uradio. Međutim, međunarod-ni sistem Bizmarka je bio solidan i Engleska se našlaizolovana od Evrope.

Kako je sada i zvanično bilo dozvoljeno da pojedincimogu slobodno da operišu bez angažovanja državnih sred-stava i dozvola skupštine, zašto se ne bi i ratifikova lisporazumi, pravno neispravni, koje je Peters potpisao.Nemačka trgovina je cvetala u Zanzibaru, i najuspešn ijaje bila baš tamo. Zašto se odreći zadovoljstva da se Engle-zi postave u nepovoljan položaj u odnosu na vernog Bar-gasa? Peters naravno, nije bio siguran u uspeh. A Bizmark

43

je zazirao od njega. Ali kad se obrazovalo »Ne mačkoistočnoafričko društvo« (DOAG), koje nije imalo nikakveveze sa Petersovim »Nemačkim društvom za kolonizaci-ju«, i koje se oslanjalo na privatan kapital, Bizmark seopredelio za njega. Dodelio mu je dekret i nemački pro-tektorat je bio ozvaničen 27. februara 1885., sutradan pozatvaranju Berlinske konferencije. Dva meseca nakon to-ga, Bizmark je telegrafisao Rolfsu da Rajh prihvata molbuza protektoratom, koju je uputio sultan od Vitu-a Ahmed.Bankar Karl fon der Hejd je odvojio početna sredstvanovom ovlašćenom društvu i postavio Petersa za direkto-ra u Africi.

Bargas, besan, protestvovao je i predložio da se stvarpreda arbitražnoj franko-britanskoj komisiji. Ali Engle-zi nisu imali ni vremena ni ideju da intervenišu, a većje eskadra komandanta fon Pašena bila u luci Zanzibara,sa ultimatumom koji je sejidu davao 24 časa da se pot-čini. Bilo je to 11. avgusta 1885. godine. Fon Pašen jeočekivao otpor koji bi doveo do sukoba i omogućio Nem-cima da udu na teritoriju koja će od sada biti pod njiho-vom zaštitom. Kirk, savetnik Bargasa je prihvatio ultima-tum, u principu, ali počeo je da manevriše, i došlo jedo pregovaranja sa admiralom Knorom. Jer, da bi se fiksi-rale granice zone, gde je vlast sejida bila nesporna, bi lo-je potrebno obratiti se Englezima i Francuzima koji su,1862. garantovali integritet Zanzibara. U decembru seoformila tripartitna franko-anglo-nemačka komisija. Čla-novi ove komisije su prokrstarili, polako, celu obalu, isakupili dosta svedočanstava koja su bila povoljna zasejida.

Međutim, anglo-nemački rivalitet je bio prisutan i uunutrašnjosti kontinenta. Kod Kilimandžara Metju jeutvrdio suverenitet Bargasa i potpisao sporazume sa 25plemenskih vođa, u periodu maj-juni 1885.

Ubrzo posle njegovog odlaska, jedan od kompanjonaPetersa, Jilke, je pokupio mnoge potpise u ime svogdruštva DOAG. U sultanatu Vitu Denhard je sultanaAhmeta nagovarao da proglasi suverenitet nad celom te-ritorijom svahili (Kenija, Tanzanija, Uganda).

Najzad Bizmark predloži Englezima podelu »interes-nih sfera«. Sporazumi potpisani 29. oktobra i 1. novembra1886. godine su fiksirali obalski pojas širok dve milje,

44

koji ostaje pod suverenitetom Zanzibara (sporazumi su sezasnivali na principima integriteta, utvrđenog aktom 1862U unutrašnjosti je došlo do podele: od reke Rovuma (gra-nica Tanzanije i Mozambika) na sever do Umba je pri-znat suverenitet nemačkog društva GOAG, a od Umba(Tanzanija) do reke Tane (Kenija) je vladala britanska ko-mpanija Britanska carska istočnoafrička Co (Imperialbritish East Africa Co), pod predsedništvom Makinon-a.Dalje na severu je bio suverenitet Bargasa, sa lukamaMerka, Mogadisu, Baraua (Somalija).

Ostalo je da se reši problem prilaza. Englezi supredložili sejidu da to bude putem plaćanja, za koje bise nemačka i britanska kompanija obavezale, za prolazkoji same budu izabrale, pomoću podele prihoda od ca-rine, koji treba da se umnogostruči. Bargas je umro prenego što su se ti pregovori završili, a njegov nasledniki brat Kalifa ben Said je bio primoran da to i prihvati,aprila 1888.

U to doba je izbio revolt zbog zloupotreba Fohsena,koji je zamenio Petersa, kao direktor nemačke kompani-je, a koji je hteo da organizuje administraciju i naplaćujecarinu, ne vodeći računa o interesima stanovnika, vernihsejidu. Krajem 1888. je došlo do opšteg protesta. Neza-dovoljnici su oterali Nemce iz svih mesta osim iz Dares Salama i Bagamajo, a izvesni Buširi, mali arapski trgo-vac, želeo je da osnuje nezavisnu afričku državu, odvo-jenu od sejida, koji je ionako napustio te teritorije. Toje bio pad i neuspeh Bizmarkove politike. Sistem ovlašće-ne kompanije je podbacio u istočnoj Africi, isto kao i ujugozapadnoj. Nemačka kompanija DOAG je dobila na-log da smesta napusti teritoriju, a kancelar je odmah za-tražio od Skupštine (Rajhstaga) dva miliona maraka kakobi mogao da pošalje komandanta ratnog broda fon Visma-na da suzbije pobunu. Brod je trebalo da plovi i u znaku»In plurimis« i krstaškog pohoda protiv robovlasničkogsistema, koji je propovedao kardinal Lavižeri. Katoličkicentar je glasao za kredit.

Visman je doživeo trijumf, ali ne samo zbog svojihterorističkih metoda u ugušivanju pobune, već i stogašto su Busirija, malog arapskog trgovca, izdali afričkirivali. Bio je uhvaćen i obešen 1889. godine. Pobunjeni-cima je bilo podeljeno oružje u velikim količinama, i

45

to najmodernije u to doba, koje su nemačke firme Osvaldi Hasing izvozile u Zanzibar i Mozambik. Da bi sprečiosnabdevanje oružjem trgovaca robljem, Bizmark je pro-glasio blokus obale. Zatražio je od Engleza, zatim odItalijama i Portugalaca da mu se pridruže. Englezi, kojinisu imali sličnih problema u svojim interesnim zonama,i gde su britanski funkcioneri tražili, i nalazili saradnjusa domorocima, prihvatiše, mada bez oduševljenja. Pita-nje Egipta ih je odvojilo od Francuza i nisu želeli otvorensukob sa Nemačkom. Blokus doduše nije sprečio šverco-vanje, koje je cvetalo čak i posle sastanka u Brislu(1889-1890.) zamišljenog da se definitivno stane na puttrgovini robljem.

Sklonost Bizmarka da on bude taj koji će da vršikontrolu u međunarodnim odnosima je bila dovedena upitanje. Približavanje Francuskoj još u 1885. godini jebilo efemerno. Zato je pokušao da integriše Veliku Bri-taniju u svoj sistem. Posle obnavljanja tripartitnog spora-zuma uspeo je da sklopi sa Engleskom i Italijom tajnisporazum, u februaru 1887. o garantovanju stanja statusquo na Mediteranu. A ukoliko se jedna treća sila umeša,a to bi mogla da bude samo Francuska, onda je deoba bi-la predviđena, i to: Egipat Englezima, a Tripolitanija iKirenaika Italijanima.

Ova nova ravnoteža je, međutim, bila poremećenapričom sa Emir-pašom. Ovaj šleski lekar po imenu Edu-ard Snicer, je bio guverner kod khediva za provincijuEkvatorija (centralna Afrika), posle odlaska Gordona1878. On se bio povukao u mesto Uadelaj u toku pobunemahdista (1884) i kada je anglo-egipatska vlada evakuisa-la Sudan, on se našao izolovan sa egipatskim najamnicimai funcionerima koji su ga sledili.

Avanturističkog duha, Emin-paša je uveo kontrolukaravana, i sanjao je, kao i toliki drugi, da sebi stvorijednu imperiju. Evropski istraživači su procenili da seu njegovom skladištu nalazi oko 70 tona slonovače uvrednosti od 60.000 funti. Tražio je, ne pomoć, već oru-žje, sa kojim bi ušao u Ugandu i da sebi obezbedi izla-zak na more. Vesti koje su dopirale do Evrope, te 1888.godine, uzbuđivale su mase, poslovne ljude i političkevođe. Narod je mislio da je iz humanitarnih razloga po-trebno da se pomogne Emin-paša, žrtva mahdista. Poslov-

46

vni ljudi, na prvom mestu Makinon, predsednik BritišImperiai Co. je smatrao da bi jedna ekspedicija za po-moć bila rentabilna, ako bi se to blago dovelo u zemlju.'Ali s druge strane, Makinon se slagao sa Leopoldom ibritanskom vladom, da se tom avanturisti ne dozvolidalji boravak na teritoriji Uadelaja i Unioro (Cad,Sudan),jer je to blizu toka Nila.

Bio je osnovan jedan komitet »Emil Bej relief Kom .«)koga je finansirao Makinon i njegovi prijatelji, a i ang lo--egipatska vlada. Poslali su Stenlija u ekspediciju na pre-govaranje. Kad je došlo do susreta na Albertovom jeze-ru u maju 1888. godine, i gde je Stenli bio toplo primljen,on mu dade i pismo iz Kaira, kojim mu se nalaže da seodmah vrati u Kairo. Emir paša je morao da se pozabavisvojim trupama koje su se pobunile. Najzad, Stenli i pa-ša stigoše do obale, u mesto Bagamajo, ali bez blaga.Snicer, sada više ne Emin paša, pređe da radi kod Nema-ca, ne bi li opet pokušao da povrati svoju provincijuEkvatorija.

Peters i drugi nemački kolonijalisti su se, u stvari,zagrejali za Snicerove ideje. Stvoren je jedan »komitet«za pomoć, u februaru 1888. i Peter se iskrca u martu uZanzibar. Stigao je kasno, ali nije krio svoju nameruda brzo stigne do Ugande. Dezavuisan od strane Biz mar-ka, zatim i od Komiteta, koji su konstatovali Stenlijevuspeh, Peters dođe do Vitu-a, i pode na sever do rekeTana, gde je sreo Muanga, vladara Bugande, sa kojim jepotpisao ugovor. U stvari, u pitanju je bio banalna sa-glasnost o slobodnoj trgovini i prolazu, ali je Peters po-kušao kasnije da ga prezentira kao politički akt, pretva-rajući reč »prijateljstvo« u »protektorat«.

To je pogodilo Engleze u najosetljiviju tačku. Kadsu se bili oslobodili Emin paše, nisu mogli da dozvoleda se jedna strana sila domogne provincije Ekvatorija,koju su odložili da zaposednu posle savladavanja domi-nacije derviša. Bizmark je to znao, i stalno je slao razu-veravajuće izjave Londonu. Bilo mu je dosta tog terito-rijalnog grabeža i tih »uspaljenih glava«, koji su delalipo sopstvenoj inicijativi, i stvarali teškoće sopstvenojvladi, stvarajući joj još i nepotrebne troškove 1888. godi-ne je govorio: »Moja karta Afrike je u Evropi. Tu jeRusija i tu je Francuska i to je moja Afrika«. Cela tajna

47

kolonijalne politike Bizmarka je u tim rečima. Razne sta-vove koje je zauzimao za kolonijalne domene su se uvekobjašnjavale međunarodnom konjunkturom. Već umoranod ekscesa tih neodgovornih ljudi, odluči da likvidirajednom za svagda, kolonijalne sporove sa Engleskom. Idok je Peters »vršljao« i intrigirao po Ugandi, on jeotpočeo pregovore u tom smislu. Jer, ono što je u todoba interesovalo Bizmarka je činjenica da su se Rusijai Francuska zbližile, davanjem ruskog zajma Parizu, anjegova je briga bila još veće približavanje Velikoj Bri-taniji, i to direktno, ne više posredstvom Italije - kakobi je uvukao u svoj evropski sistem.

48

GLAVA PETA

5. Veliki sporazumi o podeli

Uslovi podeleSvima je bilo jasno da se velike sile, okupljene na

Berlinskoj konferenciji, nisu mnogo trudile ni žurile dapodele unutrašnjost afričkog kontinenta. Iako su sve na-stojale da sačuvaju tu iluziju da će ovlašćene kompanijei privatne inicijative i kapital moći nešto da urade, ipakje svima bilo jasno da je potrebno da se dobije u vreme-nu, i videti kako će stvari da se razvijaju. A intervenci-ja Nemačke u istočnoj Africi je bio događaj koji je ubr-zao rešavanje.

U opštoj politici je, naime, došlo do još neočekiva-nijih sticanja okolnosti, nego što je to bio slučaj u ko-lonijalnoj politici. Američki istoričar Vilijam Langer jeu svojoj knjizi Diplomatija imperijalizma, u predgovoru,definisao imperijalizam kao »eksploziju prekomorskeekspanzije«. Vlade koje su bile zaokupljene da zaštitesvoje ovlašćene kompanije od stranih intervencija, baci-še se na objašnjavanje pojma »sfere uticaja« ! Pojam jebio upotrebljen u anglo-nemačkom sporazumu 1885. g.,potpisanom u zalivu Bijafre, ali nije bio zabeležen naBerlinskoj konferenciji. U toku diskusija o uslovima kojetreba ispuniti kako bi se novookupirane teritorije smatra-le i efektivnim, odustalo se od tačnog definisanja pojmo-va: okupacija, suverenitet i protektorat. Na kraju jedošlo do saglasnosti na uopštenoj formulaciji »aktivnostjednog autoriteta (vlasti) koja je dovoljna«. U ovim na-porima se vidi briga da se ne ugrozi ono što je većpodeljeno i nalazi se označeno na kartama, a bez »efek-tivne okupacije«. Ali, pojam »sfere uticaja«, koji je ušaopod tačkom 3. u anglo-nemački ugovor od 1886.g., je ukontradikciji sa glavnim dokumentom Berlinske konfere-ncije. Klauzula ove tačke nije kršila odredbe, jer jeOpšti akt uzimao irobzir samo obalsku teritoriju, ali jezato predviđao, za unutrašnjost, potpuno suprotne princi-pe. »Sfera uticaja« nije još ni istražena ni okupirana, ni-ti je bilo kakva »zadovoljavajuća vlast« stupila na snagu.Teritorija je neka vrsta čuvanog lovišta, čija će eksplo-atacija tek kasnije uslediti.

49

Ove »sfere«, dakle, nisu mogle biti tačno limitirane.Sporazumi su ih samo grubo podelili među zemljama, aza detalje su bile predviđene kasnije revizije. Ovaj sta-tus se može uporediti sa onim što se danas u modernomsvetu zove »okvirni zakon«. Upotrebljeni su bili apstrak-tni pojmovi, kao: geografska dužina i šitina, graničenjekod voda, tokova reka kojoj se samo znalo ušće , stanov-ništvo, kad su etničke grupe bile stabilne i grupisane,oformljene u državu, kako bi se mogla stvoriti jedinicakoja odgovara modernim ekonomskim i tehničkim zahte-vima. I tako su ti ugovori, uopšteni i »u principu«, odeobi zona uticaja, zaključeni u ju lu/avgustu 1890. i uaprilu 1904. bili praćeni mnogobrojnim manjim ugovori-ma, koje su sastavljale mešovite komisije koje su godi-nama radile na terenu. Dovoljno je prelistati listu konven-cija, koje su bile analizirane i grupisane u jedan zbornik,a koji je Forinj ofis koristio kao svoj priručnik, nazvan»Karta Afrike po sporazumu« sa Ser E.Herstlerom kaoautorom, pa konstatovati, na primer, da je između janu-ara 1869. i juna 1907. Engleska potpisala trideset ugovora0 o delimitiranju sa Portugalom. Bilo ih je dvadeset petizmeđu Engleske i Nemačke, u periodu od aprila 1885.1 i juna 1907., a dve stotine četrdeset i devet ugovora saFrancuskom, samo što se tiče zapadne i centralne Afrike,i još četiri koji se odnose samo na Zanzibar, Maroko iEgipat, i to u periodu od juna 1882. do februara 1908.

Ovi sporazumi između Evropljana su se često zasni-vali na sporazumima koje su velike sile sklapale sa raz-nim plemenskim vođama u Africi. Prema Herstletu, Fran-cuska je potpisala 344 ugovora o suverenitetu ili protek-toratu, sa plemenskim vođama, i to u periodu od 1819.do 1890., a 118 do 1880. godine. Samo jedna (»Kraljev-ska kompanija Nigera«) je sakupila, između 1884. i 1892.godine, 389 ugovora potpisanih sa Francuzima.

Nemoguće je, međutim", detaljisati tu diplomatskudžunglu. Potrebna je poveća knjiga za to. Vlade, prirodno,nisu slepo ratifikovale sve te ugovore. Mnogi među nji-ma nisu pravno ni bili ispravni, bilo iz razloga što istra-živači nisu bili dobili potrebne instrukcije i formulare,pa prema tome nisu postupali kako to pravila nalažu,bilo da plemenske vođe nisu bile, shodno evropskim nor-mama, kompetentne ili podobne za potpisivanje ugovora.

50

Jer Afrikanci, čak i kad nisu bili namerno prevareni,kad im se strpljivo tumačio i objašnjavao tekst ugovora,što su često činili misionari u istočnoj Africi, nisu biliu stanju da pravilno shvate suptilnu koncepciju protekto-rata. Cesto su agenti kompanija, istraživači, ili razniavanturisti, pisali tekst sporazuma u skladu sa svojimpotrebama, i namerno varali Afrikance. Dešavalo se dai zvanični organi ispadnu glupi, i prihvate lažne ugovore,sklopljene sa »Kraljevskom kompanijom Nigera«. A kadsu vlade ratifikovale ili odbacivale te ugovore, ideja vo-dilja im je bila njegova upotrebljivost da udalje preten-zije neke druge evropske sile.

U svakom slučaju, Afrika nikad nije bila smatranakao vredan partner, u toku pregovora. Podela Afrike jebila isključiva stvar evropskih sila. Sa svojom čvrstomlogikom jednog zapadnjaka, Evropljanin je imao za ciljne da respektuje tu Afriku na samrti, osuđenu da se pre-da pod naletom moderne tehnike, već da ubrza njen kraji donese tom »primitivnom življu« sve blagodeti svojecivilizacije.

Taj napad i to uništavanje vekovnih civilizacija nisuspecifične za »crnu« Afriku krajem 19. veka. Do toga jedolazilo i u Americi u doba konkvistadora, u Okeanijipočetkom 19. veka, u Aziji pod pritiskom kineskog il iruskog imperijalizma. Kasnija reagovanja nisu, međutim,uspela da spasu te tradicionalne kulture, jer su i samiAfrikanci postali zapadnjaci; njihova indignacija u odno-su na to deljenje njihovih tetitorija i to kršenje elemen-tarnih prava ljudi, jer se vršilo u duhu zapadnjačkih kon-cepcija i na zapadnjačkom jeziku. U tome je istina, dase čovečanstvo razvijalo i bilo komandovano ne grubomsilom - Varvari su često prihvatali kulturu pobeđenih -već najsavremenijom tehnikom. Potčinjeni narodi ćeostati to do dana kada budu ovladali tom tehnikom, i kadpočnu da doprinose njihovom razvoju. I tek kad budubili sposobni i za inovacije, a svaka inovacija kopa grobnekoj tradiciji. Sa potpunim odsustvom Afrikanaca, ugo-vori o deobi su održavali isključivo preokupacije bela-ca: apetit za moć, i strah da »izgube obraz« ako popustebez kompenzacije, razvoj budućeg ekonomskog rentabi-liteta, razrada mreže diplomatskih veza.

51

Tako se deoba Afrike vršila u funkciji interesa ve-likih evropskih sila, u Evropi i na drugim kontinentima,a status glavnih afričkih teritorija je zavisio od ustupakakoje su partneri vršili jedni drugima van afričke terito-rije.

Anglo-nemački ugovor od 1. jula 1890.

Anglo-nemački ugovor potpisan 1. jula 1890 je do-bar primer za to. Inicijativa je bila Bizmarkova. On ježeleo da priključi Englesku svom sistemu. Prvi korak muje bio potpisivanje tajnog akta o stanju »status quo« naSredozemlju. Želeo je, dalje, da obnovi ugovor o nena-padanju sa Rusijom čiji je rok isticao u junu 1890 ., ima-jući u vidu i francusko-rusko približavanje, povodom ve-likog zajma koji su Rusi dali Francuskoj 1888. godine.I zato je, već u januaru 1889. ponudio Solsberiju jednualijansu, kojom ovaj nije bio mnogo oduševljen. U jeseniste godine se Bizmark ponovo obratio Englezima, alisada bacajući težište na raščišćavanje problema u Africi,gde su se nemačke i britanske kompanije koškale, i gdesu inicijative Petersa u Ugandi stalno ugrožavale britan-ske pozicije u basenu Nila.Pregovori su počeli i vrlo brzo su se orijentisali na gra-nice između Nezavisne države Konga i nemačke »zoneuticaja«. Bizmark je držao do tog susedstva pošto je slo-bodna trgovina, koja je vladala u Kongu, otvarala dobreperspektive nemačkoj trgovini sa njenim kolonijama. Sasvoje strane, Englezi su želeli vezu između Rodezije iUgande, kako bi mogli da ostvare svoj davnašnji san - že-lezničku prugu Rt-Kairo. Rešenje je najzad bilo nađenokad je Mekinon, predsednik »Imperial Britiš Ist AfrikaCo.« dobio od Leopolda II obećanje (24. maja 1890.) dase Britancima ustupi jedan koridor na teritoriji Nezavisnedržave Konga. Trebalo je da dođe i do ugovora 1894. go-dine, kojim bi Leopold izdavao Britancima taj uzani pro-laz za vezu, a Britanci bi, za uzvrat, ustupili Leopoldu deotoka reke Belog Nila u Sudanu - Bahr el Ghazal. Ali,protesti Francuza i Nemaca sprečiše da dođe do ratifika-cije ovog sporazuma.

Međutim, te 1890. godine Solsberi nije mogao dapredvidi taj neuspeh. On, dakle, odbaci želju da preko

52

Bizmarka traži od Leopolda ono što mu je ovaj obećavao,i zatraži nemačko napuštanje teritorije Vitu, uklanjanjeintriganta Petersa iz Ugande, priznavanje britanske sfe-re uticaja u basenu Nila, a ponudi za uzvrat Helgoland.

Helgoland je ostrvo u Severnom moru, kod ušćaElbe, koje su držali Englezi. Kod prokopavanja Kilskogkanala, kojim bi nemačka flota mogla nesmetano da pro-lazi iz Baltičkog u Severno more, a da ne napušta naci-onalnu teritoriju, ispostavilo se da britanski topovi naovom ostrvu mogu da ugrožavaju taj prolaz. Dobijanjeovog ostrva je, dakle, bilo od izuzetno velikog značajaza Nemačku. Bizmarkov pad u martu 1890. godine, nijeprekinuo pregovore. General fon Kaprivi, koji je zamenio»gvozdenog kancelara«, i koji nije mnogo polagao nakolonije, potpisao je ugovor od 12 tačaka, kojim se ko-načno rešava ovaj spor, i koji obećava dug mir izmeđuove dve sile.

Ovaj ugovor je potrebno pažljivo čitati, jer je ti-pičan. U njemu su naime, sve tadašnje karakteristikekolonijalnog imperijalizma. Geografski pojmovi na koji-ma počiva ovaj ugovor su često nepouzdani. Tako član1. govori o ustupanju Engleskoj planine Mfumbiro (Ru-anda), o kojoj je i Stenli govorio. Petnaest godina je za-tim komisija tražila tu planinu, i na kraju konstatovalada ona i ne postoji. Konstatovalo se takođe da je Riodel Re samo jedan mali usek, beznačajan, a bio je uzetkao granica između Kameruna i Nigerije sporazumom iz1885. godine. Članovima 3. i 4. ovog ugovora su biledakle predviđene mešovite komisije koje bi na licu mestaobeležavale granice, koje su bile u tekstu ugovora ozna-čene kao meridijani i paralele.

Ovaj dokument je definisao dve sfere u istočnojAfrici. Nemačka je dominirala na »velikim jezerima«,od reke Rovuma (granica Tanz. i Moz.), do ostrva Mafi-ja (u Ind.Ok./Tanz.), i to zahvaljujući Engleskoj koja jeuticala u tom smislu kod sejida. Nemačka je, dakle, eva-kuisala sultanat Vitu i svu teritoriju severno od Umba(Tanzanija), odrekla se svih pretenzija u Ugandi i prizna-la britanski protektorat u Zanzibaru. Britanija je, zauzvrat, napustila ostrvo Helgoland u Severnom moru.

Međutim, najznačajnija pogodba za Nemce u Afri-ci je bila ta, koja je predviđala slobodan prolaz u Čad,

53

Nemcima iz Kameruna, a za Britance, prolaz iz Nigerijepreko Čada. Taj prolaz je određen od teritorije Benue(reka /Kamerun-Nigerija) prema severu, i bio je potvr-đen sporazumom između Benue i Čada (čl. 5. Ugovora).

Kod postavljanja granice na jugozapadu Afrike, Ne-mačka dobi izlaz na reku Zambezi, i to jedan koridorširok 20 engl.milja. Taj »prst Kaprivi« i danas razdvajaZambiju od Botsvane.

Rđavo prihvaćen od nacionalista obeju sila, ovajugovor je zadovoljio obe vlade. Izbačen iz Ugande, kojuje smatrao svojom teritorijom, Peters je izjavio u to do-ba: »Menjali smo tri kraljevine za jednu rupu«. I, jošgore, Stenli je komentarisao i smatrao da je »Nemačkadala jedno novo odelo, a dobila za uzvrat, staro dugmeza pantalone«.

Bes nemačkih nacionalista je doveo do stvaranja(aprila 1891.) Pangermanske lige. Inicijator je bio, narav-no, Peters, i njegovi prijatelji mladi doktor Alfred Hu-genberg i profesor Ernest Hase sa Univerziteta u Lajpci-gu gde je predavao kolonijalnu politiku. Program aktiv-nosti ove Lige je bio: odbrana germanizma (Dojčes Fol-kstum), svetska politika, kolonijalna ekspanzija i, sveviše i više - antisemitizam.

Vlade su se, međutim, ovim ugovorom oslobodilenapadnih inicijativa svojih kolonijalista. Kaprivi je, moždasmatrao da tri kraljevstva (Vitu, Uganda i Zanzibar) tre-ba tek osvajati i organizovati, dok je »rupa« ušla odmahu sastav Nemačke. Pored toga, ovo likvidiranje konfliktaje omogućavalo i stvaralo mogućnost jedne trajne ali-janse sa Britanijom i njeno uključivanje u evropski sis-tem Nemačke. Sto se tiče Engleza, oni su bili sigurni,kao doduše i sama kraljica Viktorija, da neće ustupitini jedan pedalj britanske teritorije u Evropi. Ako su sepak kolonijalisti uzbuđivali zbog ustupljenog koridoraNemcima, koridora koji su toliko priželjkivali, a kojibi povezivao Rodeziju sa Ugandom, ipak su bili zadovolj-ni što im je priznata dominacija nad Gornjim Nilom iZanzibarom. Nemačka je i zvanično prihvatila da se po-vlači od bilo kakvih pretenzija nad Egiptom.

Sad je ostala Francuska.

54

Anglo-francuski ugovor od 5. avgusta 1890.

Francuska, koja je bila potpisnica sporazuma o inte-gritetu Zanzibara, nije bila obaveštena o pregovorimaizmeđu Nemačke i Engleske. Sejid Zanzibara je svakakomogao slobodno da prihvati jedan strani protektorat, ada njegov integritet ne bude ugrožen. Ali, zašto bar neobavestiti Francusku o tome? Povodom protesta francu-skog ambasadora Vadingtona u Londonu, Solsberi je odgo-vorio da je - »zaboravio«! On dakle predloži da odmahotpočnu pregovori i sa Francuskom, slični pregovorimakoji su se vodili sa Nemačkom. Da li je njegova »zabo-ravnost« bila iskalkusisana, kako bi prisilio Francuze, ko-ji u tom momentu nisu razmišljali o bilo kakvom spo-razumu, i naveo ih na pristanak o britanskoj okupacijiEgipta, teško je to sa sigurnošću tvrditi, jer, prvi rezul-tati te »zaboravnosti« su bili ogorčeni protesti naciona-lista i levice i desnice. Tek što je francuska štampa do-bila tekst ugovora koji je izdao zvanični organ Rajha,pojavili su se članci o uvredi nanesenoj Francuskoj, kojaje bila »tretirana kao da se radi o maloj Republici Ando-ri«. Umereni listovi »L'Tan« i »La republik fransez« suverovali da postoji neki tajni sporazum o Egiptu. »Lakokard« (bulanžisti), išli su dotle, da su predviđali jedantripartitni sporazum, koji bi osigurao Englezima Egipat,a Italiji Tripolitaniju. I svi su podvlačili, da Francuskaima pravo na kompenzaciju.

Postojao je, međutim, jedan drugi razlog za zabri -nutost koji se nije postavljao u štampi, ali je alarmiraostručnjake, a to je prisustvo Nemaca na jezeru Čad. HariAlis, pod pseudonimom Hipolit Perše, hroničar poznatog»Zural d'deba« i autor knjige U osvajanju Čada, kojije kasnije postao osnivač Komiteta francuske Afrike, jena jednoj stranici svog izveštaja o drugoj ekspedicijiMizona u Benue (1893. godine izneo svoju zebnju: »Evoveć godinama kako Francuska pokušava da uspostavisvoju vlast u Čadu. Njeno pravo koje polaže je jedno odnajčvršćih i najozbiljnijih. Francuzi su ugovarali sa Mu-ri-*jem, sa Adamaua, i do danas, mi ne znamo za bilokoje druge ugovore koji bi mogli da im se suprostave.A to, eto, ne sprečava Engleze da prisvajaju sebi terito -rije Muri, Jola, Bornu, obale jezera Čad, a nas i da ne

55

pitaju. Gospodin Mizon je išao u Ngaundere; GospodinPonel je pregovarao; naši punktovi se nalaze u Sanghala;gospodin Mestr je pregovarao za pokrajinu Šari. To ipaknije sprečilo Nemce, koji čak tamo nisu ni išli, da izjave:»Ovo je naše!« - Ništa lakše«.

Četvrti kabinet premijera Frejsine-a (formiran 17.marta 1890.) je bio žestoko napadnut u Skupštini. Mini-star spoljnih poslova Ribo, anglofil, nije se pasionirao zaafričku politiku, kao što se ni raniji, Vadington, nijeinteresovao mnogo. Kao, doduše, ni sam Solsberi (eng l.)Vlada je tražila, dakle, kompenzaciju, a Englezi nisu sma-trali da su dužni da je daju - i to u Egiptu i u Tuni-su, gde je Engleska uživala carinske povlastice od ranije,pre proglašenja francuskog protektorata u Sudanu. I takoje, najzad, u toku intenzivnih diskusija o delimitiranjuzona uticaja, Francuska uspela da sebi osigura vezu izme-đu svojih domena u Kongu i gornjeg Nigera, preko Čada.Pismom od 5. avgusta bilo je precizirano da će Francuskadominirati u predelu između mesta Sej na Nigeru, i Baruana jezeru Čad. Zatim, u zamenu za priznavanje britanskogprotektorata u Zanzibaru, Francuska će imati odrešeneruke na Madagaskaru.

Iako se znalo da su pregovarači zloupotrebljavalidokumenta, i iznosili lažne ugovore, kao što je GoldiTaubman, predsednik »Rojal Niger Co.« činio u želji darezerviše Engleskoj bogati sultanat Sokoto (Nigerija),ugovor nije bio nepovoljan za Francuze. Severna grani-ca je, naime, bila na 300 km severno, a sad je pomerenajoš severnije, što je omogućavalo Francuskoj potpunukontrolu nad tokom reke Niger, kod njenog zavoja i skre-tanja prema jugu (Mali). Podsekretar u Ministarstu kolo-nija Etjen, je potpisao i prihvatio taj sporazum. Međutim,između Etjena i Riboa je iskrsao sukob, jer je Etjen napaoMinistra spoljnih poslova da ga je držao po strani pri-likom tih pregovora. Taj sukob je i doveo do toga da seosnuje, u jesen te iste godine, poznati Komitet francuskeAfrike. Ribo nije protestvovao protiv ovog ugovora pot-pisanog 5. avgusta, ali je prikupio zainteresovane i staviopod svoju zaštitu misije istraživača. Kasnije je Etjen po-stao glavni animator ovih misija.

Ovaj anglo-francuski ugovor je imao iste karakteri-stike kao i ugovor o Zanzibaru. Delimitirao je zone ut i-

56

čaja u neistraženim teritorijama, i predvideo mešovite ko-misije da trasiraju granice na licu mesta. Treća, zajedni-čka, komponenta je da nema ni traga o mišljenju afričkogživlja. Ugovor je bio dopunjen jednom nemačko-francu-skom konvencijom od februara 1894. godine o granicamasa Kongom i Kamerunom. Iste karakteristike se ponavlja-ju: potpuna saglasnost u pogledu principa da mešovitekomisije poprave eventualno neznanje geografije. Tako jeu članu 4. predviđeno da »u slučaju da reka Ngoko nepreseca II paralelu, granica će ići tokom reke Ngoko udužini od 35 km.«, zatim član 5: »U slučaju da reka Šari(Centralno afrička republika) od mesta Gofri do svogušća u jezero Čad deli u krakove, granica će pratiti glav-ni krak koji je plovan..«, i najzad član 7: »Obe vladeprihvataju mogućnost da, u budućnosti, zamene granice,i nađu idealniju trasu, zavisno od prirodne konfiguracijeterena, od one koja je definisana protokolom. Ukolikodo toga dođe, potrebno je tačno označiti punktove na te-renu, pismeno to i potvrditi dodatnim,sporazumom, gle-dajući pritom da se ne obešteti ni jedna strana, ili da do-bije odgovarajuću kompenzaciju.

Anglo-francuski ugovor od 8. aprila 1904.

Sporazumi do kojih je došlo 1890. godine su imalinacrt geografske karte Afrike iz doba imperijalističkihosvajanja. Oni su učinili da pojam »zona uticaja« trijumtu-je. Tesno su povezali opštu politiku zema lja-sila i nji-hove ekspanzije u Africi. Sve više su radovi mešovitihkomisija na određivanju tačnih granica bili pod uticajemdiplomatskih veza evropskih zemalja.

Međutim, ostalo je najbolnije i najteže pitanje - rivalitet između Francuske i Engleske oko Egipta. Vrlo ne-spretno, francuska vlada je mislila da će lako moći daprimora Engleze da ga razreše kupujući značajnom ko-mpenzacijom francusko priznavanje britanske dominaci-je. Stoga, francuska vlada je poslala 1894. godine jednumisiju u Bar-el-Ghazal i gornji tok Nila. Kapetan Mar-šan je bio dobio nalog da pođe iz Konga i susretne se naNilu sa jednim drugim istraživačem (Bonšan-om), kojije trebalo da pođe iz Đibutija. Ovaj je bio u pregovori-ma sa abisinskim carem Menelikom oko grandioznog

57

projekta spajanja francuskog Sudana sa Dibutijem. Autor ovog projekta je bio francuski rezident u Dibutiju,Leons d'Lagard. Dve misije nisu bile diplomatski dobropripremljene i došlo je do velikih zakašnjenja. Tajnostove misije nije bila dobro čuvana i tako je Britanijabrže-bolje požurila da izjavi da će se odupreti bilo ka-kvoj francuskoj intervenciji na Nilu. Na brzinu je orga-nizovala ekspediciju iz Egipta i krenula na ponovno osva-janje Sudana. Kolona Francuza Maršana, koja je teškonapredovala na putu, stigla je najzad u Fašodu (današnjiKodok u Sudanu na Nilu) u julu 1898. godine. Bonsan, ko-ji je stigao u januaru, ali na 150 km. dalje, iscrpljen,napušten od svih Abisinaca, nosača i vodiča, odluči dase vrati neobavljena posla. Za to vreme Kičiner, na če-lu trupe od 25.000 ljudi, potuče mahdiste kod mesta Ondu-rmana 2. septembra, sretne Maršana 19. septembra i sve-čano mu izjavi da zauzima Fašodu u ime egipatskih vlasti.

Suprotno od onoga što je tadašnja svetska štampapisala, obe vlade su zadržale više hladnokrvnosti od jav-nog mnjenja. Njihovi pregovori dovedoše najzad do kon-vencije potpisane u martu 1899. godine, kojom su fi-ksirane granice zona uticaja, i to pqdelom voda rekeNila i jezera Čada. To je bio francuski poraz, ali, da bise »sačuvao obraz«, konvencija je imala jedan dodatak.Dodatnim članom sporazuma iz juna 1898. godine se po-mera severna granice Dahomeja (Benina) i Zlatne obale(Gana) i prepravljaju granice Saj-Baraua (Mali), u izves-nim tačkama, u korist Francuske.

Međutim, rivalitet Engleza i Nemaca na moru je do-veo do konačnog razračunavanja kolonijalnih konflikataizmeđu Engleske i Francuske. Zatim je želja Francuskeda najzad osigura svoju dominaciju u Maroku ispunila,i predstavljala je široku kompenzaciju za povlačenje pre-tenzija na Egipat. I još jednom je i ovaj ugovor, potpi-san 8. aprila 1904. igrom kompenzacija, vezao je afričketeritorije i svoju sudbinu za dve sile sa drugog kontinenta.Ugovor je kompromisno rešio tri problema: prvi je rešioteritoriju basena Menam u Indokini, carine na Madaga-skaru i statut Novih Hibrida; drugim se odriče privilegijeribolova na zapadnoj obali Nove zemlje (Amerika), alizato dobija ostrva Los, ispred obala Gvineje, prepravkugranice između Senegala i Gambije i na severu Dahomeja.

58

Vodeni put joj je bio osiguran u oblasti Sari u Čadu, i nakraju, priznato je eminentno pravo francuskog prisustvau Maroku i engleskog u Egiptu.

Na jugu Konga, Englezi su se suprotstavili Portugalu,koji su konstantno bili u finansijskim krizama i, malokasno, pokušavali da spreče napredovanje ovlašćene kom-panije Južne Afrike koja se kretala prema severu. Portu-galski napor da spoji Angolu i Mozambik je bio brutalnozaustavljen ultimatumom od 11. januara 189. kojim jojse nalaže da evakuiše oblast Shire. Kao nastavak oveuvrede, koju je Solsberi mogao i da izbegne, usledila jekonvencija od 20. avgusta 1890. kojom je izvršena deoba.

Nemci i Englezi su ipak potpisali tajne sporazume uavgustu 1893. našta ih je prvo naveo na akciju portugal-ski deficit, a i želja da kontrolišu železničku prugu Lo-renca Markesa kroz Transval. Pritom su uvek potvrđi-vali integritet portugalskih kolonija. Ali, u slučaju daPortugalija ne bude bila u stanju da administrativno vla-da svojim kolonijalnim carstvom, ono bi se podelilo me-đu potpisnicima, gde se isključuje treći (Francuska). LukaAmbriz (Kongo), je bila rezervisana za Nemačku. Među-tim, burski rat i prvi svetski rat su sprečili realizacijuovih projekata. Jedina značajna modifikacija na geograf-skoj karti Afrike je bio kompromis od 4. novembra 1911.kojim Francuska ustupa, u razmenu za priznavanje pro-tektorata u Maroku, jedan uzani pojas svoje kongoansketeritorije na jugu Kameruna i dva klina koja su prekida-la kontinuitet kongoanske teritorije, ali su zato osigurava-la vezu između Kameruna i reka Kongo i Ubangi.

Ta dva klina su nestala kad su Nemačkoj oduzete svekolonije, posle prvog svetskog rata. Bile su stavl jene podmandat Društva naroda, u korist Belgije (Ruanda i Burun-di), Britanije (istočna Afrika, kasnije nazvana Tanganjika,zatim Tanzanija), Južno-afričke Unije afrički jugozapad),a Togo i Kamerun su podelile Francuska i Engleska.

Šta je, dakle, ostalo od ove deobe? Ako se napravipoređenje između kolonizovane Afrike iz 1918. i današnjedekolonizovane, promene, na prvi pogled, izgledaju mi-nimalne. Veštačke granice kolonizatora, samovlasno tra-sirane, pod uticajem preokupacije često stranim Afrikan-cima, primenjujući principe kompenzacije koji su višeodgovarali evropskom nacionalizmu nego afričkoj real-

59

nosti, su dakle, ostale skoro iste. Gambija se, i kao slo-bodna, nije spojila sa Senegalom, kao što je bio pokušaju vreme pregovaranja Engleza i Francuza. Spanska po-krajina Rio Mundi (današnja Ekvatorijalna Gvineja) jepostala nezavisna država, i nije se pripojila ni Ga bonuni Kamerunu, iako je to samo jedan klin utisnut u tuđuteritoriju.

Da li to nije, ipak, jedno površno gledanje na stva-ri? Da li je potrebno još jednom podsetiti da se »crna«Afrika dugo kolebala između dve suprotne tendencije- centrafugalne i centripetalne? Sudanske imperije i Abi-sinija su se ujedinile i organizovale prostrane teritorije,ali su se trošile pod uticajem rivalstva etničkih grupajoš mnogo pre dolaska i intervencija evropskih imperi-jalista. I od tada, i posle dekolonizacije, mnoge etničkegrupe traže nezavisnost, kao što je bio slučaj sa pleme-nom Ibos u Bijafri, i spremne da daju živote za taj ideal.Grupisanje imamo i u Tanzaniji, gde Zanzibar, u sklopujedne države, nalazi svoje stare kontinentalne domene.

Opšti razvoj tehnike i svetske privrede će svakakodovesti, u jednoj daljoj budućnosti, do trijumfa centrali-stičkih tendencija. Do toga bi svakako došlo i bez impe-rijalističke intervencije.

Da li su ove deobe ubrzale tok istor ije na već trasi-ranom putu dugoročnije konjunkture? Ne verujemo, jer,najuočljivija činjenica je modifikacija granica izmeđudekolonizovanih teritorija koja se vršila unutar jezičkihzona, stvorenih od strane kolonizatora. Izuzetak su Togoi Kamerun, gde je od 1918. bila zabranjena upotreba stra-nog - nemačkog jezika.

Uvođenje ne samo jezika, već i kulture, i stranogodnosa i gledanja na stvari, su kasnije potvrdili i utvr-dili ovu imperijalističku deobu. Mnoštvo afričkih jezika- popisano je oko 1.200 - favorizuje razvoj francuskog,engleskog ili portugalskog jezika, pa i tamo gde postojitendencija ka jednom afričkom jeziku, kao Volof u Sene-galu, ali koja produbljuje opoziciju neprivilegovane etni-čke grupacije toj centrifugalnoj sili. Zapadnoevropskijezici su, s druge strane, neophodni za pribavljanje tehnič-kih pomagala za razvoj, i biće potrebni sve dok se ne za-vrši industrijalizacija kontinenta. Moguće je da jednog,dana, najrasprostranjeniji jezici, kao što su svahili, hausa,

60

pel itd. budu dominantni u državama sa potpuno novimgranicama, i koje bi mogle da obuhvate mešane anglofon-ske, frankofonske ili portugalske teritorije. Ali za sada, i u bliskoj budućnosti, granice velikih zona gde su pre-dominantni francuski, engleski i portugalski su začuđuju-će čvrsti. Kada sad granice razdvajaju dve dekolonizo-vane države sa različitih jezičkih područja, one zbiljarazdvajaju dva vrlo različita sveta. To stanje je svakakonastavak starih sfera uticaja i predstavljaju najtrajnijezaveštanje imperijalističke deobe. Unutar velikih zonagranice su bile, i biće, još pomerane pod uticajem raznihokolnosti, a zavisno od centrifugalne ili cetripetalne sile.

61

Z A K L J U Č A K

Podela Afrike je jedan gorući problem. Aktuelnazbivanja su učvrstila mit Evropljana, pohlepnih i bezo-bzirnih, okupljenih oko tog zelenog vrta u želji da ra-skomadaju crni kontinent. Čak i briljantni duhovi govoredanas o »berlinskoj podeli«, kao da kolonizacija nijepočela mnogo pre te 1885. i kao da duh Konferencije uBerlinu nije bio baš u suprotnosti sa ubrzanim parčanjem.

Hteli smo, dakle, da dokažemo sledeće:1. da prava imperijalistička deoba počinje, u stvari,

generalisanjem pojma - sfere uticaja - i to posle 1890 .,a koji je suprotan pojmu - efektivna okupacija - defi-nisanog na Konferenciji u Berlinu, i koji se prvi put po-javio u Ugovoru između Nemačke i Engleske 29. aprila1885., potpisanog u zalivu Bijafre;

2. da je kolonijalna ekspanzija u Africi uvek imalasekundarni značaj za evropske vlade i da je bila podre-đena igri saveza i rivaliteta u Evropi;

3. da je ubrzanje deobe bilo u funkci ji nacionalizmai tehničkog napretka u Evropi. Projekti železni čkih pute-va, naročito francuska transsaharska pruga prema jugu,do reke Niger, i prema jezeru Čad, zatim engleski pro-jekat: Rt dobre nade-Kairo, igraju ulogu apsolutnih de-tonatora ove »kolonijalne eksplozije« u godinama od1890. do 1904. Na to se nadodaje briga da se, velikimindustrijama, u punom zamahu, obezbede tržišta koja ćeim kasnije biti potrebna. To ubrzanje se, međutim, samood sebe usporilo. Jer, koliko je bilo lako šeći kontinentu parčiće već prema meridijanima, paralelama, ili pretpo-stavljenim tokovima reka, toliko je asimilacija tih istra-živanja zahtevala puno vremena i sredstava, koja skoronikad nisu dosezala do nivoa rentabiliteta, i pravog ospo-sobljavanja zemljišta. Usled toga je dolazilo do beskrajnokomplikovanih obrta u radu komisija za delimitaciju te-ritorija, administrativnih organizacija i reorganizacija,koje su nekad trajale decenijama.

62

Najznačajnija karakteristika u svim ovim zbivanjima,koja su više evropska nego afrička, je moralni osećajkoji se ukorenio i kod jednih i kod drugih. U očima'Afrikanaca, koji su se s pravom žalili da im je oduzetasloboda, i jedna, u suštini, banalna epizoda kao što jestrana dominacija i osvajanje teritorije, je stvorila pravona reparaciju: pošto je Evropa nametnula Africi svojucivilizaciju, ona treba i da joj stvori uslove za razvoj.Kad su jednom postali slobodni, Afrikanci i dalje optu-žuju stare metropole za imperijalizam. Oni dobro znajuda je njihov poraz bila pobeda evropske tehnike. Kadsu najzad ponovo postali gospodari svoje zemlje, zahte-vaju da prisvoje tu razvijenu tehniku, pre nego da povra-te pređašnje stanje, koje kite svim mogućim vrlinama.I oni napreduju u tome krupnim koracima putem utrtimkolonizacijom, i čine, sa mnogo više odlučnosti i energije,a naročito pod njihovom kontrolom i uz profit tačno onošto su prebacivali kolonizatorima.

Sto se tiče bivšeg kolonizatora, čudno, ali on se»posipa pepelom«. On okrivljuje sebe, prihvata osudu ipriznaje pravo na reparaciju. Ta snishodljivost, koju bi-smo uzalud tražili u mnogobrojnim primerima osvajanja,kojih je istorija puna, proizilazi svakako iz verovanjazapadnjaka u mit »dobrog divljaka«. Nostalgija za izgu-bljenim rajem, održavana i hrišćanskom religijom, rea-kcija jednog zapadnjaka na socijalnu silu koja je, dodušemnogo manje stroga nego kod naroda nazvanih »primi-tivnim«, zatim još i skorašnji revolt protiv stalno obna-vljanog imperativa rastućih tehničkih otkrića, nagoni gada sanja o dobu kad je ritam života i rada bio spor.Humanitarne kampanje 19. veka, interes koji se razbuktaokod etnologa 20. veka o običajima i naravima preindustri-jskog doba, samo potvrđuju taj stav.

Međutim, i beli i crni znaju dobro, žrtvujući svojehimere, da je razvoj čovečanstva u službi naučnih i te-hničkih dostignuća. I to im omogućava da dominirajuprirodom, za čijom šlepom tiranijom izgleda da sada žale.

63

DRUGI DEO: ELEMENTI IZ DOSIJEA I - DOKLE SE DOŠLO

1. DOKUMENTI

A. Ugovor između Francuske i kralja Petera od Ve-likog Basama (Obala slonovače) od 19. februara1842.;

B. Opšti akt sa Konferencije u Berlinu (26. februara1885.);

C. Anglo-nemački sporazum od 1. jula 1890.;D. Razmena pisama između Francuske i Engleske od

5. avgusta 1890.;E. Francusko-britanska deklaracija od 21. marta

1899. kojom se preciziraju obostrane zone uti-caja posle zbivanja u Fašodi;

F. Francusko-britanska Konvencija od 8. aprila1904.

Dokument A: Ugovor od 19. februara 1842. god. sa kra-ljem Peterom od Velikog Basama

Kralj Peter i šefovi Kuaši i Vuaka, smatrajući da jeu njihovom interesu da stvore trgovačke odnose sa jed-nim narodom, bogatim i dobrim, i da se stavi pod suve-renitet njegovog moćnog kralja, utvrđuju tačke ugovorakoji sledi, u prisustvu potpisanih svedoka, i to: gospodaSarl-Filip d'Karale, kapetan broda, komandant ratnogbroda »Aluet«, i g. Alfons Flerio d 'Langl, poručnik broda,komandant ratnog broda »La Maluin«, a u ime g.EduardaBue-a, kapetana korvete, komandanta zapadnoafričkihobala, a u ime Nj .Veličanstva Luj-Filipa, kralja Francuza,njihovog vladara.

Član 1. Totalni suverenitet nad zemljom i rekom Ve-likog Basama je dat Francuskom kralju; Francuzi će daklebiti jedini koji će moći da razviju svoju zastavu i dagrade postrojenja i utvrđenja koja budu smatrali korisnim

65

i potrebnim, kupujući zemlju od vlasnika. Ni jedna druganacija neće moći da se nastani i to će biti isključivavlast dodeljena francuskom kralju.

Član 2. Kralj Peter i šefovi Kuaši i Vuaka, ustupajutakođe dve kvadratne milje terena ili na obali reke, ilina morskoj plaži, ili, jednu milju na prvom, a jednu miljuna drugom mestu.

Član 3. U zamenu za ovu koncesiju, kralju i njego-vom narodu će biti ukazana sva zaštita francuskih ratnihbrodova. Pored toga, posle ratifikacije ovog ugovora,kralju će biti plaćeno i u obliku robe, i to:

10 truba raznog materijala,5 barela puščanog praha od po 25 livre,10 pušaka na jedno okidanje1 vreća duvana,1 barel rakije5 belih šešira,1 suncobran,2 ogledala, i1 ručne orgulje (na okretanje rukom, pokretne)

Sefovi Kuaši i Vuaka će imati polovinu poklona kojiće se dati kralju Peteru.

U toku preuzimanja u vlasništvo, dodel jene dve kva-dratne milje će biti plaćene, a novac će kralj podelitisa vlasnikom odabranog terena, kao što je i predviđenosporazumom.

Član 4. Iz ovoga naravno proizilazi da će plovidbai mirno korišćenje reke i njenih pritoka biti ubudućeFrancuzima osigurani, kao i slobodno korišćenje proizvo-da zemlje, kao i onih koji se donose iz unutrašn josti ze-mlje.

Kralj i sav njegov narod se obavezuju na miroljubivodnos prema Francuzima; da poštuju njihove ličnosti,njihove posede i svojinu, a jednogodišnje će kralj do-bijati, fakultativno, jedan poklon koji će biti ili u imefrancuske vlade ili u ime samog korisnika, kao nagradu.

Član 5. Ako bude došlo do nekih razmirica izmeđukorisnika zemljišta i domorodaca, biće nadležan koma-ndant prvog ratnog broda koji bude uplovio , i koji ćedoneti pravilnu presudu na bilo kojoj strani da je.

66

Član 6. Trgovački brodovi će biti poštovani i zašti-ćeni. Neće imati nikakve smetnje u svojim trgovačkim i ostalim odnosima. Ako jedan trgovački brod pretrpibrodolom, jedna tećina spasene robe će pripasti domoro-cima koji budu učestvovali u spasavanju te robe.

Član 7. Ovaj ugovor stupa na snagu odmah, a štose tiče ugovorenog suvereniteta, osim potpisnika, francu-ski ratni brodovi i sav narod će podneti teškoće ratnogsukoba, ukoliko se ukaže potreba.

Sto se tiče plaćanja robe za razmenu, do toga ćedoći, kako to navodi član 3. ovog ugovora, posle ratifi-kacije ugovora od strane francuskog kralja.

Ovaj Ugovor, čitan i pročitavan Kralju na francu-skom i engleskom jeziku, je sačinjen u dva primerka idobrovoljno među strankama, na brodu »Aluet« uko-tvljenog kod Gran Basama, 19. februara 1842.g.

- Poručnik bojnog brodakomandant na »Aluet«

- Kerhale,kapetan za dugu plovidbu

komandant na »Brik d'Marsej«- Potpis: Provensal, kao svedok

- Poručnik bojnog brodakomandant na »La Malonin«

- Flerio- Peter- Kuasi- Vuaka

Video i potvrdio, kapetan korvete, komandant Stanicezapadnoafričke obale - Bue.

Dokument B: Opšti Akt sačinjen u Berlinu 26. febru-ara 1885. godine, između Francuske, Nemačke, Austro-ugarske, Belgije, Danske, Spanije, SAD, Velike Britani-je, Italije, Holandije, Portugala, Rusije, Švedske, Norve-ške i Turske, da bi se regulisala sloboda trgovine basenareka Kongo i Nigera, kao i okupiranje novih teritorijana zapadnoj obali Afrike.

67

U ime Svemogućeg Boga,Nj.V.Car Nemačke, Kralj Pruske; Nj.V.Car Austrije,

Kralj Češke itd. i Apoštolski kralj Ugara; Nj.V. KraljBelgije; Nj.V.Kralj Danske; Nj.V.Kralj Španije; Predsed-nik SAD; Predsednik Francuske Republike; Nj.V.KraljicaVelike Britanije i Irske Carica Indije; Nj.V.Kralj Italije;Nj.V.Kralj Holandije; Veliki Vojvoda od Luksemburga,itd.; Nj.V.Kralj Portugala i Algrava itd.; Nj.V.Car svihRusa; Nj.V.Kralj Švedske i Norveške itd.; Car Otoman -skog carstva.

Želeći da regulišu, u duhu najveće uzajamne saglas-nosti, najpovoljnije uslove za razvoj trgovine i civili-zacije u nekim delovima Afrike, i obezbede svim naro-dima prednosti slobodne plovidbe na dvema glavnim afri-čkim rekama koje se ulivaju u Atlanski okean; Želeći,s druge strane, da predvide sve nesporazume i protestekoji bi mogli da izbiju u budućnosti povodom preuzima-nja novih teritorija na obalama Afrike, a ujedno i zabri-nuti da povećaju moralnu i materijalnu dobrobit afričkihdomorodaca, odlučili su, na poziv koji im je uputila Car-ska nemačka vlada, a u saglasnosti sa vladom FrancuskeRepublike, da se sazove ova Konferencija u Berlinu, iodredili su svoje opunomoćene članove, i to:

- Nj.V.Car Nemačke i Kralj Pruske: Gospodina Otona,Princa Grofa od Bizmarka, Njegovog Predsednika mini-starskog Saveta za Prusku, i Kancelara Carstva; Gospodi-na Pola, Grofa od Hacfelda, Njegovog Ministra i Sekre-tara u odeljenju spoljnih poslova; Gospodina AugustaBuša, Njegovog ličnog savetnika" i aktuelno u sastavuOdeljenja spoljnih poslova; i Gospodin Henri de Kise-rov, njegov lični savetni 'k i aktuelni u sastavu Odeljenjaspoljnih poslova.

- Nj.V.Car Austrije, kralj Češke itd. i apostolskikralj Ugarske: Gospodina Emerika, grofa od Szešeni, odSalvari-Felso-Videk, komornik i lični savetnik, Njegovizvanredni i opunomoćeni ambasador kod Nj .V.Cara Ne-mačke i kralja Prusa;

- Nj.V.Kralj Belgije: Gospodin Gabrijel-August grofvan der Stratenpontholc, Njegov opunomoćeni i izvanred-ni poslanik kod Nj.V.Cara Nemačke, kralja Prusa; i Go-spodin August, baron Lambermon, državni Ministar, Nje-gov specijalni izaslanik i opunomoćeni Ministar;

68

- Nj.V.Kralj Danske: Gospodina Emila de Vind-a, ka-mermana, Njegov specijalni izaslanik i opunomoćeni mi-nistar kod Nj.V.Cara Nemaca i kralja Prusa;

- Predsednik Sjedinjenih američkih država: GospodinDžon A.Kason, specijalni izaslanik i opunomoćeni mini-star SAD kod Nj.V.Cara Nemačke i kralja Prusa;

- Nj.V.Kralj Spanije: Don Francisko Meri i Kolom,grof od Bonomar-a, Njegov specijalni izaslanik i opuno-moćeni ministar kod Nj.V.Cara Nemačke i kralja Prusa;

- Predsednik Francuske Republike: Gospodin Alfons,Baron od Kursela, Izvanredni i opunomoćeni ambasadorFrancuske kod Nj.V.Cara Nemačke, kralja Prusa;

- Nj.V.Kraljica Velike Britanije i Irske, Carica Indi-je: Ser Edvard, Baldvin Malet, Njen izvanredni i opunomoćeni ambasador kod Nj.V.Cara Nemačke i kralja Prusa;

- Nj.V.Kralj Holandije, Veliki vojvoda od Luksemburga itd.: gospodin Frederik-Filip, Jonker van der Haven,Njegov izvanredni izaslanik i opunomoćeni Ministar kodNj.V.Cara Nemačke i kralja Prusa;

- Nj.V.Kralj Portugala i Algarves itd .: Gospodina DaSera Gomos, Markiz de Penafil, Per Kraljevstva, Njegovizvanredni izaslanik i opunomoćeni Ministar kod Nj.V.Cara Nemačke, kralja Prusa; i Gospodina Antoana deŠerpa Pimentel-a, državnog savetnika i Pera Kraljevstva;

- Nj.V.Car Rusije: Gospodina Petra, grofa Kapnist,lični savetnik, Njegov izvanredni izaslanik i opunomoće-ni ministar kod Nj.V.Kralja Holandije;

- Nj.V.Kralj Švedske i Norveške itd.: Gospodin Gi-lis, Baron Bildt, Brigadni general, Njegov izvanredni iza-slanik i opunomoćeni ministar kod Nj.V.Cara Nemačkei kralja Prusa;

- Nj.V.Otomanski Car: Mehmed Said Paša, Vezir iVisoki dostojanstvenik, Njegov izvanredni i opunomoće-ni Ambasador kod Nj.V.Cara Nemačke i kralja Prusa.

Koji su, snabdeveni opunomoćenim aktima, za kojeje potvrđeno da su u odgovarajućoj potrebnoj formi, di-skutovali neizmenično i prihvatili sledeće:

1. Deklaraciju koja se odnosi na slobodu trgovinena teritoriji basena reke Kongo, njene pritoke i susednezemlje, sa izvesnim dispozicijama koje su u vezi;

2. Deklaraciju koja se odnosi na kupovinu robija,i sve aktivnosti, na zemlji i na moru koje se bave trgo-vinom robova;

69

3. Deklaraciju koja se odnosi na neutralnost terito-rije unutar ugovorenog hasena reke Kongo;

4. Akt o plovidbi na Kongu, koji se, imajući u vidulokalne okolnosti primenjuje i na ovu reku, na njenepritoke i ostale tokove koji ulaze u sastav njenog sliva,opšte principe i članove 108. i 116. Finalnog akta Kongre-sa u Beču, a koji regulišu, među zemljama-silama, potpi-snicama ovog Akta, slobodnu plovidbu na tokovima plo-vnih voda koji dele ili protiču kroz više država, principeugovorom primenjivane na rekama Evrope i Amerike,a naročito na Dunavu, sa promenama predviđenim Ugovo-rom u Parizu od 1856., u Berlinu 1878.g. i u Londonu1871. i 1883.g.

5. Akt o plovidbi na Nigeru koji se takođe, imajućiu vidu lokalne okolnosti, primenjuje i na ovu reku, nanjene pritoke i ostale tokove koji ulaze u sastav njenogsliva, iste principe članova 108. i 116. Finalnog aktaKongresa u Beču;

6. Deklaracija koja uvodi u međunarodne odnose je-dinstvena pravila koja se odnose na okupacije, koje moguda se odigraju u budućnosti, na obalama afričkog konti-nenta.

Smatrajući da će ovi razni dokumenti biti korisnokoordinirani u jedan jedini instrument, skupljeni su ujedan Opšti akt, sastavljen od sledećih artikala:I Glava. - Deklaracija koja se odnosi na slobodu trgovi-ne u basenu Konga, njene pritoke i susedne zemlje, kaoi dispozicijama kao prilozima.

Član 1. - Trgovima svih nacija će uživati potpunuslobodu:

1 Na celoj teritoriji koja čini basen reke Kongo injenih pritoka. Ovaj basen je limitiran sa međamasusednih basena, i to: baseni Niari, Ogove, Sar i iN***na severu; zapadnu granicu čine pritoke jezera

Tanganjika sa istočne strane; na jugu sa međamabasena reke Zambezi i Lože. Obuhvata, dakle, svuteritoriju koju zapljuskuje Kongo i njene pritoke,podrazumevajući i jezero Tanganjika i vode kojese ulivaju sa istoka;2 U pomorskoj zoni se širi do atlanske obale odparalele koja se nalazi na 2° 3' geografske širine,

70

na jugu, do ušća reke Lože. Severna granica ćebiti na paraleli koja se nalazi na 2° 3 ', i to odobale do tačke gde se sreće sa geografskim base-nom Konga, izbegavajući basen reke Ogove, nakoji se ne primenjuje stipulacija ovog Akta.

Južna granica će pratiti tok reke Lože svedo njenog izvora, a odatle će poći prema istokusve do ukrštanja sa geografskim basenom Konga;

3 U zoni koja se širi na istoku od basena Konga,kao što je označeno gore, sve do Indijskog okea-na, i to od petog stepena geografske širine na se-veru, pa sve do ušća Zambeze na jugu; od te tačke,demarkaciona linija će pratiti tok Zambeze sve dopet milja udaljenosti uzvodno od ušća Sire, i pro-dužiće linijom međe koje odvajaju vode koje tekuka jezeru Njasa a pripadaju slivu Zambeze, da bise najzad spojile sa linijom koja deli sliv Zambe-ze od sliva Konga.

Naročito se podvlači da širenje principa slo-bodne trgovine na istočnu zonu, sile koje su zastu-pljene na ovoj Konferenciji se obavezuju isključi-vo za sebe, i da se taj princip neće primenjivatina teritoriji koja pripada nekoj nezavisnoj državi,ili jedino, ako ta suverena država ne da svoj pri-stanak. Silama bi odgovaralo da upotrebe dobruvolju i dobre odnose sa vlastima država na istoč-nim obalama Afrike prema Indijskom okeanu, kakobi dobile potrebno odobrenje, i u svakom slučajuda osiguraju najpovoljnije uslove za tranzit svimnacijama.

Član 2. - Sve zastave svih nacija bez razlike, imaćeslobodan prilaz obalama teritorija koje su ovde navedene,svim rekama koje se ulivaju u more, svim vodama Kongai njenih pritoka, podrazumevajući i jezera, svim lukamakoje se nalaze na tim vodama, kao i svim kanalima kojimogu kasnije biti iskopani radi povezivanja voda i jese-ra koja se nalaze na teritoriji opisanoj pod tačkom 1.Mogu da koriste sve vrste transporta i vrše saobraćajmorski i rečni, kao i sve vrste tereta koji se na njimanalaze.

Član 3. - Za robu iz svih krajeva, uvezenu na oveteritorije, pod bilo kojom zastavom, morskim ili rečnim

71

putem, ili pak suvozemnim, neće morati da se plaćajudruge takse osim onih koje predstavljaju kompenzacijuneophodnih troškova za trgovinu, i koje bi trebalo, tako-đe, u tu svrhu da budu podmirene od strane svih nacija.

Svi diferencijalni tretmani su zabranjeni, kako zabrodove, tako i za robu.

Član 4. Roba uvezena na ove teritorije će imati pra-vo ulaza i pravo tranzita.

Zemlje-sile zadržavaju pravo odlučivanja, za jedanperiod od dvadeset godina, da li će sloboda ulaska robebiti održana, ili ne.

Član 5. - Sve zemlje-sile koje imaju, ili će imati pra-vo suvereniteta na pomenutim teritorijama neće moćiimati ni monopol ni privilegiju bilo kakve vrste u pogle-du trgovine.

Stranci će moći da uživaju, bez ikakve razlike, u za-štiti svoje ličnosti i svojih dobara, u kupovini i prenoše-nju svojine, pokretne i nepokretne imovine, kao i daupražnjavaju svoje zanimanje, i sa istim pravima kao irezidenti.

Član 6. - Dispozicije koje se odnose na zaštitu domo-rodaca, misionara i putnika, kao i slobodu veroispovesti:Svi pripadnici zemalja-sila koje imaju pravo suverenite-ta, ili kakav drugi uticaj na pomenutim teritorijama, seobavezuju da čuvaju domorodačko stanovništvo, da na-stoje da poboljšaju njihove uslove života, kao i da do-prinesu ukidanju robovanja, a naročito trgovinu robljem;obavezuju se, takođe, da će štititi i favorizovati, bez ra-zlike u nacionalnosti i kultu, sve verske institucije, naučneili milosrđa, koje se osnivaju, i pomoći kod organizovanjai realizacije; nastojati obučiti domoroce i pomoći da shva-te i prihvate sve prednosti civilizacije.

Hrišćanski misionari, naučnici, istraživači i njihovepratnje, kao i njihova dobra i kolekcije, biće takođe pre-dmeti specijalne zaštite. Sloboda mišljenja i verske tole-rancije su izričito garantovani, kako kod rezidenata, takoi kod domorodaca i stranaca. Slobodno i javno izvođenjesvih verskih kultova, pravo za podizanje verskih hramo-va, kao i organizovanje misija bilo kojih religioznih pra-vaca, neće biti ni zabranjivano ni sputavano.

72

Član 7. - Poštanski razim: Konvencija Univerzalnepoštanske unije, utvrđene u Parizu 1. juna 1878. god. ćebiti primenjivana i u dogovorenom basenu Konga.

Zemlje-sile koje imaju, ili će imati pravo suverenite-ta ili protektorata se obavezuju, čim se za to ukaže pri-lika ili potreba, da preduzmu potrebne mere za izvršenjedispozicije prethodnog stava.

Član 8. - Pravo kontrole dato Međunarodnoj komisi-ji Konga: U svim delovima ove teritorije, shodno ovojDeklaraciji, gde nijedna zemlja-sila neće moći da polažepravo suvereniteta ili protektorata, Međunarodna komisi-ja za plovidbu Kongom, ustanovljena u skladu sa članom17., biće zadužena da kontroliše primenu principa prokla-movanu i posvećenu pomenutom Deklaracijom.

U svim slučajevima, gde bude došlo do teškoća pri-likom primene principa, utvrđenih ovom deklaraci jom,zainteresovana vlada će moći da zatraži intervenciju Me-đunarodne komisije, izlažući činjenice na uvid i stanjekoje je dovelo do teškoća.

II glava. - Izjava koja se odnosi na trgovinu robljem

Član 9. - Shodno principima prava svakog čoveka,kako su zemlje-sile potpisnice i prihvatile, trgovina ro-bljem je zabranjena, a sva delatnost, na kopnu ili na mo-ru, koja se bavi robljem i njihovom prodajom smatra setakođe zabranjenom. Zemlje-sile koje imaju, ili će imatipravo suvereniteta protektorata, ili uticaja na teritori-ji koja čini ugovoreni basen Konga, izjavljuju da te te-ritorije neće moći da služe kao tržište za trgovinu rob-ljem, kao ni tranzitni put za trgovinu robljem bilo kojerase. Svaka od zemalja-sila se obavezuje da upotrebi svasredstva kojim raspolaže, da zaustavi ovu trgovinu, aučesnike da kazni.

III Glava - Deklaracija koja se odnosi na neutralnostteritorija koje čine ugovoreni basen Konga

Član 10. - U želji da se da još jedna garancija osigurnosti trgovine i industrije, kao i da se favorizuje i

73

održava mir i razvoj civilizacije na područjima pomenu-tim u članu 1., i stavi pod režim slobodne trgovine, vi-soki vladini rukovodioci, potpisnici ovog Akta, kao i onikoji bi kasnije pristupili, obavezuju se da poštuju neu-tralnost teritorije, ili delova teritorije koji pripadaju ze-mljama o kojima je reč, uključujući i teritorijalne vode,onoliko koliko će dugo zemlje-sile polagati svoje pravosuvereniteta ili protektorata nad tim teritorijama, kori-steći pravo neutralnog statusa, u ispunjavanju zadatakakoje nameće nautralni status.

Član 11. - U slučaju da jedna zemlja-sila, koristećisvoje pravo suvereniteta ili protektorata na područjuopisanom u čl.l, i na kojoj se primenjuju principi slobod-ne trgovine, bude umešana u neki rat, potpisnici ovogAkta, kao i oni koji će kasnije pristupiti, se obavezujuda upotrebe svoju vlast, kako bi teritorije koje pripada-ju toj zemlji-sili, uključujući i zonu ugovorenu za slobod-nu trgovinu, budu za vreme trajanja rata pod režimomneutralnog statusa, i smatrana da je pod vlašću nezara-ćene strane, a uz zajednički pristanak i jedne i drugezaraćene strane (ili drugih strana); zaraćene strane seobavezuju da ne proširuju neprijateljstva na teritorijekoje su na taj način postale neutralne, kao i da ih nekoriste kao baze za svoje vojne operacije.

Član 12. - U slučaju da dođe do ozbiljnih neslaganja,koja bi izbila usled ili u okviru teritorije opisane u čl.l.i koje se nalaze pod režimom slobodne trgovine, izmeđupredstavnika zemalja-sila, potpisnica ovog Akta, kao izemalja koje bi kasnije mogle da mu pristupe, vlade seobavezuju da će, pre nego bi izbio i oružani sukob, po-tražiti posredništvo jedne ili više prijateljskih zemalja.U istom slučaju, zemlje zadržavaju pravo na proceduruarbitraže.

IV Glava. - Akt o plovidbi Kongom

Član 13. - Plovidba Kongom, kao i svim pritokamai istokama bez izuzetka, jeste i ostaće potpuno slobodnaza trgovačke brodove, pod teretom bilo koje nacije, ka-ko za transport robe, tako i za prevoz putnika. Ona bi

74

t rebalo da se pridržava dispozicija ovog Akta o plovid-bi, kao i svim pravilima koje ovaj Akt sadrži.

Prilikom plovidbe, lica i zastave svih nacija će bititretirane, pod svim uslovima, potpuno ravnopravno, i toza velike prekookeanske brodove koji plove ka unutraš-njim lukama, i obrnuto, tako i za velike i male remorke-re, ili plovne objekte obalske plovidbe.

Prema tome, na ušćima i na samom toku reke Kongo,neće biti nikakve razlike između brodova koji pripadajuobalskim zemljama, ili zemljama bez obale, i niko nećeimati isključivo pravo na plovidbu, bilo da se radi o bilokakvoj kompaniji ili društvu, ili pojedincu.

Ove dispozicije su prihvaćene od strane si la-potpis-nica, i ubuduće će predstavljati deo Međunarodnog jav-nog prava.

Član 14. - Plovidba Kongom neće moći biti sputava-na ili ometana ako to nije u skladu sa ovim Aktom. Ne-će biti opterećena nikakvim prinudnim merilima i mera-ma kao što su: prekid istovara, nametnute etape puta,depo-a i slično.

Na celom toku Konga, svi brodovi i roba koji su utranzitu na reci neće biti podvrgnuti bilo kom tranzitnompravu, iz bilo kog pravca i u bilo kom pravcu se kretali.

Neće biti postavljena nikakva morska ili rečna taksaza plovidbu, niti bilo kakvo pravo na robu koja se nala-zi na brodu. Jedino će biti ubirana taksa koja bi imalakarakter nadoknade za usluge prilikom plovidbe, i to:

1. Lučke takse za upotrebu lokalnih postrojenja, kaošto su kejovi, magacini itd.

Tarifa tih taksa će biti kalkulisana na bazi troškovaizgradnje tih postrojenja, kao i njenih održavanja, a visi-na će biti ista bez obzira odakle brod dolazi i kakav te-ret nosi.

Tarifa će biti fiksirana, i proporcionalno utvrđenaprema usluzi

2. Takse za upravljanja brodom na delovima toka rekegde se bude smatralo potrebnim da se osnuju stanice sakvalifikovanim rečnim pilotima.

Tarifa će biti fiksirana, i proporcionalno utvrđenaprema usluzi.

75

3. Takse koje se odnose na tehničke i administrativ-ne troškove koji su u skladu sa opštim interesom za si-gurnost plovidbe, kao što su farovi, fenjeri i razne oznake.

Taksa za ovu poslednju kategoriju će biti baziranana tonaži broda, onako kako je naznačeno u brodskimdokumentima, i u skladu sa pravilima prihvaćenim zaplovidbu Dunavom.

Tarifa prema kojima se određuju takse navedene uova tri paragrafa će biti utvrđene, neće imati nikakavposeban tretman, i treba da bude izložena javno, na vid-nom mestu u svakoj luci.

Zemlje-sile zadržavaju pravo da, nakon perioda odpet godina, ukoliko je potrebno, revidiraju pomenute ta-rife, uz zajedničku saglasnost.

Član 15. - Pritoke Konga će, o svim pitanjima, bitipod istim režimom kao i sama reka kojoj pripadaju.

Isti režim će biti primenjivan kako za reke i rečice,tako i na jezerima i kanalima na teritoriji označenoj učl.l., paragraf 2. i 3.

Međutim, pravo i nadležnost Međunarodne komisijeza Kongo se neće odnositi na pomenute reke, jezera i ka-nale, jedino u slučaju pristanka same zemlje pod čijimse suverenitetom nalaze. Sasvim je razumljivo takođe daje, za teritorije spomenute u čl.l, paragraf 3. potrebnoodobrenje zemlje suverena pod čijom se vlašću nalaziova teritorija, i to pravo ona zadržava.

Član 16. - Putevi, železnice ili lateralni kanali, kojimogu iz određenih specijalnih razloga da budu uspostav-ljeni kako bi dopunjavali put tamo gde reka nije plovna,kao i zbog neprikladnosti vodenog puta na izvesnim de-lovima toka Konga, njenih pritoka i ostalih tokova kojijoj pripadaju a opisanih u £1.15., biće smatrani, u svomsvojstvu sredstva komuniciranja, kao depandansi reke,i biće takođe otvoreni za sve nacije. Isto kao na rekama,na tim putevima, železnicama i kanalima, ubiraće se taksaobračunata na bazi troškova izgradnje, održavanja i admi-nistracije, a u korist investitora.

Sto se tiče visine ovih taksa, kako stranci, tako idomaći na odgovarajućoj teritoriji, biće tretirani na istinačin.

76

Član 17. - Ustanovljena je jedna Međunarodna komi-sija, koja ima za zadatak da osigura izvršenje dispozici-ja ovog Akta o plovidbi.

Zemlje-sile, potpisnice ovog Akta, kao i one koje ćekasnije pristupiti mogu, u svako doba, da označe licekoje će ih predstavljati u ovoj Komisiji. Ni jedan pred-stavnik neće moći da ima više od jednog glasa, čak niu slučajevima ako bude predstavnik više vlada.

Taj predstavnik bi bio direktno plaćan od svoje vla-de.

Plate i troškovi službenika ove međunarodne Komi-sije će ući u troškove održavanja opisanih u č l. 14., pa-ragraf 2. i 3.

Suma ovih izdataka za plate i troškove, kao i broj,funkcija i nadležnost ovih službenika će biti popisana uzapisniku, i svake godine slata vladi zemlje koja je pred-stavljena u ovoj međunarodnoj Komisiji.

Član 18. - Članovi ove međunarodne Komisije, kaoi svi službenici koji joj pripadaju i koje je ona nai me-novala, imaće status zaštićenih lica prilikom obavljanjasvojih dužnosti. Ista garantija se odnosi i na radna mesta,zgrade i arhive Komisije.

Član 19. - Međunarodna komisija za plovidbu Kon-gom će se konstituisati onda, kad pet zemalja, potpisniceovog Akta, budu naimenovale svoje delegate. U očeki-vanju konstituisanje Komisije, naimenovanje delegataće biti saopšteno vladi Carevine Nemačke koja će, sasvoje strane, da preduzme potrebne korake za sazivanjesastanka Komisije.

Komisija će odmah pristupiti razradi pravila o plo-vidbi, rečnoj kontroli, o pilotaži i karantinu.

Ta pravila, kao i tarife koje treba Komisija da utvr-di pre nego što stupe na snagu, biće podneta na uvidzamljama-silama, članovima Komisije. Zemlje-članice tre-ba da daju svoje mišljenje što je moguće brže.

Povrede ovih pravila će službenici međunarodne Ko-misije pokušati da spreče, ali tamo gde ona može da dej-stvuje u smislu svojih ovlašćenja, a van te teritorije ćeodgovornost preuzeti obalske vlasti. U slučaju zloupotre-be vlasti ili kakve nepravilnosti u radu službenika među-narodne Komisije, lice koje se bude smatralo oštećenim

77

u svojim pravima, može da se obrati konzularnim predsta-vnicima svoje zemlje. Ovi treba da razmotre žalbu, i akonadu da je umesna, imace pravo da je iznesu pred Komi-siju. Na njihovu inicijativu, Komisiji (koju treba da pred-stavljaju najmanje tri njena člana) preduzeće im se usprovođenju ankete, i utvrdi ponašanje službenika Ko-misije o kojem je reč. Ako konzularni službenik budesmatrao da odluke Komisije prelaze okvire svojih prava,on će sačiniti izveštaj svojoj vladi, koja će sa svoje stra-ne, da se obrati drugim zemljama članicama Komisije ipozvati ih da se pridržavaju instrukcija koje je Komisijadobila.

Član 20. - Međunarodna komisija Konga, ovlašćenaje shodno odredbama iz čl. 16, da osigura primenu ovogAkta o plovidbi, i imaće sledeće nadležnosti:

1. Određivanje radova za izvršenje, kojima bi se po-boljšala plovidba, a prema potrebama međunarodne trgo-vine.

Deonice toka reke, gde ni jedna zemlja-sila ne pola-že pravo suvereniteta, biće briga međunarodne Komisije.Ona će sama preuzeti odgovornost i potrebne mere zaosiguranje sigurne plovidbe. Ali na deonicama toka kojese nalaze na teritoriji neke zemlje-sile međunarodna Ko-misija nema pravo širenja svog uticaja;

2. Utvrđivanje tarife za pilotažu, kao i opšte tarifeprava plovidbe, su predviđene i opisane u stavkama 2. i 3,člana 14.

Tarife spomenute u prvom paragrafu člana 14. ćebiti utvrđene od strane lokalnih vlasti, u granicama pre-dviđenim pomenutim članom.

Naplata ovih raznih taksa će biti nadležnost međuna-rodnih ili teritorijalnih vlasti, za čiji račun su bile i uspo-stavljene;

3. Administracija ovih prihoda će se vršiti onakokako je navedeno u predhodnom paragrafu;

4. Kontrola postrojenja za karantin će biti predmetsledećeg 24. člana;

5. Nominacija činovnika za rad u opštoj službi plo-vidbe, kao i sopstvenih službenika.

Naimenovanje pomoćnika inspektora će biti u na-dležnosti teritorijalnih vlasti, ako je u pitanju teritorija

78

okupirana od strane neke strane sile, dok za ostale deo-nice reke, nadležnost je Međunarodne komisije.

Sila koja je okupirala obalsku teritoriju, izab/aće po-,moćnika inspektora, i tu nominaciju će saopštiti Međuna-rodnoj komisiji. Troškovi nagrađivanja ovog službenikaće biti nadležnost zemlje-sile.

U vršenju ovih aktivnosti, onako kako su ovde defi-nisane i limitirane, Međunarodna komisija neće biti za-visna od teritorijalnih vlasti.

Član 21. - U vršenju svojih dužnosti, Međunarodnakomisija će moći, po potrebi, da zatraži pomoć bojnihbrodova zemalja-sila, potpisnica ovog Akta, kao i onihzemalja koje će kasnije pristupiti imajući u vidu i instru-kcije koje bi komandant broda mogao da dobije od svo-je vlade.

Član 22. - Bojni brodovi zemalja-sila, potpisnica ovogAkta, koji budu uplovili u Kongo, će biti izuzeti od pla-ćanja plovidbene takse, predviđene tačkom 3. člana 14.,ali će biti obavezni da plaćaju eventualne troškove pi-lotiranja (kroz poznate brzake reke - prim.prev .), kao ilučke takse. I od ovih taksa se oslobađaju u slučaju da jeu pitanju intervencija koju je Međunarodna komisijazahtevala, ili njeni funkcioneri, onako kako je opisanou prethodnom članu.

Član 23. - U nameri da subvencioniše tehničke iadministrativne troškove koji padaju na njen teret, Me-đunarodna komisija, osnovana članom 17. ovog Akta, mo-ćiće da raspiše zajam, u svoje ima, isključivo baziranna prihodima koji su dodeljeni Komisiji.

Odluke Komisije u pogledu raspisivanja zajma, mo-raće da imaju dvotrećinsku većinu prilikom glasanja.Razume se da vlade koje su pretstavljene u Komisiji,neće moći, ni u kom slučaju, predstavljati bilo kakvugarantiju, angažovanje niti solidarnost u pogledu raspi-sivanja zajma, izuzev u koliko dođe do neke specijalnekonvencije, zaključene među njima, a po pitanju pome-nutog zajma.

Sredstva dobijena od taksa navedenih i specificira-nih u tački 3. člana 14. će služiti prvenstveno za amorti-

79

zaciju pomenutog zajma, a u skladu sa konvencijom po-tpisanom sa zajmodavcima.

Član 24. - Na ušću reke Kongo će biti osnovana,bilo na inicijativu okupacionih sila obalske teritorije, biloMeđunarodne komisije, zgrada za karantin, koja će vr-šiti kontrolu na brodovima, kod dolaska i kod odlaska.Kasnije će biti odlučeno, da li će zemlje-sile zahte vatisanitarnu kontrolu na brodovima i u toku plovidbe re-kom.

Član 25. - Dispozicije ovog Akta će važiti i u tokurata. Prema tome, plovidba svih nacija, u ratu ili van rat-nog sukoba, biće slobodna, u svako doba, a za potrebetrgovine na Kongu i njenim pritokama, krakovima i ušći-ma, kao i u teritorijalnim vodama na moru, u cilju slo-bodne trgovine na ušću i toku reke.

Uprkos eventualnog ratnog stanja, slobodno kreta-nje će biti i na drumovima, železnici, jezerima i kanali-,ma, spomenutim u članovima 15. i 16. Izuzetak ovim prin-cipima će biti transport robe namenjene jednoj zaraće-noj strani, i smatraće se krijumčarenje u korist rata, au protivnostima sa pravima čoveka.

Sve što bude bilo sagrađeno za vršenje dužnosti na-vedene ovim Aktom, kao što su biro-i za naplatu taksai blagajne, zatim i sam personal stalno zaposlen u službiovih servisa će biti pod režimom neutralnosti, i radi to-ga će biti zaštićeni i respektovani od strane zaraćenih.

V Glava. - Akt o plovidbi na Nigeru

Član 26. - Plovidba Nigerom, bez izuzetka nijednogkraka, jeste i ostaće potpuno slobodna za trgovačke bro-dove, pod teretom ili prazne, svih nacija, kako za tran-sport robe, tako i za transport putnika. Potrebno je dase plovidba pridržava dispozicija ovog Akta o plovidbi,kao i pravilima koja su doneta za izvršenje u okviru ovogAkta. U toku plovidbe, lica i zastave svih nacija će biti,u svakom pogledu u punoj ravnopravnosti, bilo da seradi o direktnoj plovidbi iz mora prema lukama u unu-trašnjosti, i vice versa, bilo da su u pitanju manji i ve-ći brodovi, obalskoj plovidbi i ostalim plovnim objekti-

80

ma na reci. Prema tome, na ćelom toku i na svim ušći-ma na Nigeru, neće se praviti razlika između onih kojipripadaju državi sa morem i onih iz države bez morske'obale. Nikakva isključiva privilegija se neće primenji-vati ni na koga, ni na pojedince, niti na društva, firmeili bilo kakve korporacije.

Ove dispozicije su prihvaćene od strane zemalja-sila,potpisnica, i u buduće će sačinjavati deo međunarodnogjavnog prava.

Član 27. - Plovidba Nigerom neće moći da budepodvrgnuta niti bilo kakvim preprekama, niti plaćanjima ,baziranim isključivo na samu plovidbu.

Neće biti nikakvih prinuda za prekidom plovidbe,za istovarom, obustavom ili privremenim prekidom.

Na čitavom toku Nigera, brodovi i roba koji su utranzitu na reci, neće morati da plaćaju taj tranzit, biloodakle dolazili i bilo kakvo da im je odredište.

Nikakva morska ili rečna taksa se neće naplaćivatiza samu plovidbu, kao ni bilo kakva dažbina za robu kojase nalazi na brodu. Samo će moći biti naplaćivane taksei dažbine kao nadoknade za usluge učinjene za samu plo-vidbu. Tarifa tih taksa ili dažbina neće imati diferencijal-ni tretman.

Član 28. - Pritoke Nigera će imati u svakom pogle-du isti režim kao i sama reka, čijem slivu pripadaju.

Član 29. - Drumovi, železničke pruge ili pobočni ka-nali koji mogu biti konstruisani i prokopani u cilju zame-ne za deonice reke koje nisu plovne ili su nepodobne zaplovidbu, a u svojstvu sredstva za komuniciranje u sklo-pu same plovidbe, b iće takođe otvorene za saobraćaj svihzemalja.

Isto kao i na reci, tako i na tim drumovima, že lez-nicama i kanalima neće biti nikakvih naplaćivanja, osimonih dažbina koje su izkalkulisane na bazi troškova zasamu izgradnju, održavanje i administraciju izvođača ra-dova pomenutih objekata.

Član 30. - Velika Britanija se obavezuje da poštu-je principe o slobodnoj plovidbi opisane u članovima 26,

81

27, 28. i 29, kao i ceo sliv Nigera, sa pritokama i kra-cima koji su, ili će tek biti pod njenom vlašću ili pro-tektoratom.

Pravila koja će ova zemlja da zavede za sigurnost ikontrolu plovidbe treba da budu u skladu sa što je mo-guće većim olakšicama za slobodnu plovidbu trgovačkihbrodova.

To podrazumeva da ništa, što se bude preduzimalou smislu gore navedenih principa, neće biti primenjiva-no što bi kočilo ili moglo da koči Veliku Britaniju dauvede neka pravila koja ne bi bila suprotna duhu ovihobaveza.

Velika Britanija se obavezuje da štiti strane pregova-rače svih narodnosti u njihovim trgovačkim pregovori-ma u predelima sliva reke Niger koji su, ili će tek bitipod njenom vlašću ili protektoratom, i tretiraće ih kaosvoje sunarodnike, pod uslovom, naravno, da se oni pri-državaju pravila koja su, ili će biti, zavedena, a u duhuovih obaveza.

Član 31. - Francuska prihvata pod istom rezervom isa identičnom formulacijom obaveze navedene u prethod-nom članu, za sliv reke Niger, njene pritoke i krake,koji su, ili će tek biti pod njenom vlašću ili protektora-tom.

Član 32. - Svaka od drugih zemalja-sila-potpisnicase obavezuje na ista pravila u slučaju da u budućnostibude stekla pravo suvereniteta ili protektorata nad bilokojom teritorijom koja pripada slivu reke Niger njenihpritoka i krakova.

Član 33. - Dispozicije ovog Akta o plovidbi će osta-ti na snazi i u vreme rata. Prema tome, plovidba svih na-cija, u ratu ili van ratnih sukoba, će biti slobodna u sva-ko doba za potrebe trgovine na Nigeru i ćelom njenomslivu, kao i na morskim teritorijalnim vodama koje pri-padaju slivu ove reke.

Saobraćaj će biti isto tako slobodan i u vreme rata,na drumovima, železnici i kanalima, kako je navedeno učlanu 29.

82

Izuzetak ovim principima čini transport robe ko jasluži ratu, i u smislu prava čoveka, biće smatrana kaokrijumčarena ratna roba.

VI Glava. - Deklaracija koja se odnosi na osnovneuslove koji treba da se ispune da bi se novookupiraneteritorije na afričkoj obali smatrale važećim.

Član 34. - Zemlja-sila koja, ubuduće, bude zauzelaneku teritoriju na obalama afričkog kontinenta a kojanije do tada bila pod njenom vlašću, ili namerava dauspostavi status protektorata, dužna je da dostavi osta-lim zemljama-silama, potpisnicama ovog Akta, obavešte-nje sa priključenim aktom o novom statusu i očekivatieventualne primedbe.

Član 35. - Zemlje-sile-potpisnice ovog Akta prihva-taju obavezu da osiguraju, na teritorijama koje su onezauzele a koje se nalaze na obalama afričkog kontinenta,postojanje određene vlasti, dovoljne da se poštuju ste-čena prava, kao i sloboda trgovine i tranzita u uslovimakoji su ugovoreni.

VI Glava. - Opšte dispozicije

Član 36. - Zemlje-sile-potpisnice ovog Akta zadrža-vaju prava da kasnije, ukoliko to bude bilo potrebno iuz opštu saglasnost, promene ili poboljšaju formulacijuu pomenutom Aktu, a što će potkrepiti konkretnim slu-čajevima iz prakse.

Član 37. - Zemlje-sile koje nisu potpisale ovaj Akt,moći će kasnije da pristupe i postanu punopravni člano-vi, uz jedan poseban akt.. Obaveštenje o pristupu svake no-ve zemlje-članice će biti poslato, diplomatskom pošiljkomvladi Carevine Nemačke, a ova će zatim poslati svim osta-lim zemljama potpisnicama.

Ovo pristupanje povlači za sobom prihvatanje svihobaveza, i stiče pravo na sve privilegije stipulisane ovimAktom.

83

Član 38. - Ovaj Akt će biti ratifikovan u što je mo-guće kraćem roku, što u svakom slučaju, nesme da pre-đe jednu godinu.

Stupiće na snagu, za svaku zemlju-silu, onog danakad bude ratifikovan.

U međuvremenu, zemlje-potpisnice se obavezuju dane preduzimaju nijednu meru koja bi bila suprotna oddispozicija pomenutog Akta. Svaka zemlja-sila će poslatisvoju ratifikaciju vladi Carevine Nemačke, koja će sasvoje strane obavestiti ostale zemlje-sile, potpisnice ovogAkta.

Ratifikacija svih zemalja-sila će ostati u arhivamavlade Carevine Nemačke. Kad sve ratifikacije budu sti-gle, oformiće se akt o depozitu jednim protokolom kojiće potpisati pretstavnici svih zemalja sila koje su prisu-stvovale Konferenciji u Berlinu, i čije će kopije biti po-slate svim zemljama-silama.

Kao potvrdu ovog, sledeći opunomoćnici su potpisa-li ovaj Akt, i stavili svoj pečat.

U Berlinu, 26-og dana meseca februara 1885. godine

S.R. V.BizmarkBušV.KiserovSešenilGrof August fon der Straten PontholcBaron LambermontDžon A.KasonH.S.SanfordAlfons de KuselEdvard B.MaleLonejF.P.Van der HoevenMarkiz de PenafilA.de Šerpa PimentelKont P.KapnistDžilis BildtSaid

Dokument C: Sporazum između britanske i nema-čke vlade, koje se odnose na Afriku i Heligoland. Berlin,1-og jula 1890.

84

Dole potpisani,Ser Edvard Baldvin Malet, Izvanredni i opunomoćeniambasador Njenog veličanstva;Ser Henri Persi Anderson, šef odeljenja za AfrikuMinistarstva inostranih poslova Njenog veličanstva;Kancelar Carevine Nemačke, general fon Kaprivi;Specijalni savetnik u Ministarstvu inostranih poslova,Dr. Krauel;

smo, posle vođenja diskusije o raznim pitanjima koja setiču kolonijalnih interesa Nemačke i Velike Britanije, do-šli do sledećeg sporazuma u korist svojih vlada:

Istočna Afrika. Nemačka sfera uticajaČlan 1. - U istočnoj Africi, teritorija koja je rezer-

visana za nemački uticaj je označena granicama.Sever nemačke sfere

1. Na severu, linijom koja počinje obalom reke Umba(ili Vanga), i to severnom stranom od ušća, pa sve dojezera Dipe; odatle, linija ide istočnom stranom, i zaokre-će na severnu stranu jezera, prelazeći reku Lume; posletoga, ide putem između teritorija Taveita i Caga, ivicomsevernog dela podnožja Kilimandžara, da bi zatim išlapravo na istočnu obalu jezera Viktorija Njasa, čime pre-seca prvu paralelu južne hemisfere; zatim prelazeći jeze-ro na toj paraleli, sledi paralelu do granica Slobodne dr-žave Konga, gde se završava.Planina Mfumbiro

Sasvim je, prema tome razumljivo da ta sfera ne po-drazumeva i planinu Mfumbiro, na zapadnoj strani je-zera; da ova planina doseže do teritorije južno od prveparalele, linija bi morala da skrene, kako bi isključilai zaobišla planinu, ali bi zato morala da se vrati, i zavr-ši kod već pomenute tačke.

Jug nemačke sfere. Reka Rovuma do jezera Njasa iTanganjika (Stivensonov put)

2. Polazeći od obale koja čini severnu granicu pro-vincije Mozambik, a koja predstavlja južnu granicu sfere,prati tok reke Rovuma sve do ušća reke Msinđe, zatimskreće na zapad ide paralelom sve do jezera Njasa; skre-će zatim na sever, i prati istočnu, severnu i zapadnu oba-lu jezera sve do severne obale ušća reke Songve, prati

85

tok reke sve do njenog ukrštanja sa 33°istočne longitu-de; i dalje prati tok reke do tačke koja se nalazi na gra-nici geografskog basena reke Kongo, kako je definisanou članu 1. Berlinskog Akta (br. 17 , kako je markiranona geografskoj karti istaknutoj na 9-oj sednici Konferen-cije.

Od te tačke, granica ide direktno do gore pomenutegranične linije, i produžava do tačke gde se ukršta sa32° istočne longitude; od te tačke linija ide direktno dotačke ulivanja severne i južne pritoke reke Kilambo ko-ju prati sve do njenog ušća u jezero Tanganjika.

Geografska karta: Njasa-Tanganjika visoravanLinija pomenute granice je trasirana, u opštim lini-jama, odgovara mapi koju je britanska vlada zvaničnoizradila i prihvatila za visoravan Njasa-Tanganjika.Zapad nemačke sfere. Reka Kilambo do Slobodne

države Konga3. Na zapadu, granična linija ide od ušća reke Ki-lambo do 1. paralele južne hemisfere sve do Slobodnedržave Kongo.

Istočna Afrika. Britanska sfera uticajaTeritorija koja predstavlja britanski sferu uticaja jeoivičena granicom.Britanska sfera na jugu.

Reka Umba i Slobodna država KongoGore pomenuta linija ide od ušća reke Umba (iliVanga) do tačke gde prvi stepen paralele južne hemisfe-re doseže do Slobodne države Kongo.

Planina MfumbiroPlanina Mfumbiro je uključena u britansku srefu.

Sever britanske sfere Reka Duba do granice Egipta(Uganda itd.)

2. Severna linija granice počinje na obali severnestrane ušća reke Duba; zatim ide tom obalom reke, i za-vršava se kod teritorije koja potpada pod italijansku sfe-ru uticaja, Galalnd i Abisinija (Etiopija), sve do egipatskegranice.Zapad britanske sfereBasen gornjeg Nila do Slobodne države Konga (Ugandaitd.)

3. Na zapadu je granična linija Slobodna država Ko-

86

Nemačko ustupanje protektorata iznad Vitu-a u koristVelike Britanije

Član II. - Da bi osnažio limitiranje svojih teri-torija opisanih u prethodnom članu, Nemačka ustupa svoj'protektorat iznad Vitu-a Velikoj Britaniji.

Priznavanje Velike Britanije suverenitetaSultanata od Vitu-a

Velika Britanija se obavezuje da prizna suverenitetSultanata od Vitu-a na teritoriji koja se prostire od Ki-

pini do tačke koja se nalazi nasuprot ostrva Kviho, kakoje ugovorena granica 1887. godine.

Ustupanje Nemačkog protektorata iznad pripojene obalekod Kismaju, sve teritorije severno od reke Tana, kao i

ostrva Pata i Manda.Nemačka dakle ustupa svoj protektorat iznad pri-

pojene obale kod Kismaju, kao i sva njena prava nadteritorijama u unutrašnjosti, i to na severu od reke Tana

i od ostrva Pata i Manda.Jugozapad Afrike. Nemačka sfera uticaja

Član III. - Na jugozapadu Afrike, teritorije na ko-jima Nemačka polaže pravo su označene granicama.

Namakaland, Damaraland itd.1. Južno od linije koja počinje od ušća reke Orendž

i koja izbija na severnu obalu ove reke i to kod tačkegde se ona ukršta sa 20° istočne longitude.

2. Na istoku, granica počinje od gore pomenute tačke,prati 20°istočne longitude do tačke gde se ona ukršta sa22. paralelom južne hemisfere, skreće na istok duž te para-lele sve do tačke gde se ukršta sa 2 1. stepenom istočnelongitude; zatim prati tu liniju na sever sve do tačke gdese ona ukršta sa 18. paralelom južne hemisfere; ide naistok duž te paralele sve dok ne dođe do reke Cobe;spušta se do centra glavnim kanalom ove reke, sve donjenog ukrštanja sa rekom Zambezi, gde se i završava.

Nemački izlaz na ZambeziRazumljivo je da shodno ovom sporazumu, Nemačkaustupa i slobodan prolaz od svog protektorata do rekeZambezi, teritorijom od 20 engleskih milja širine.

Jugozapadna Afrika. Britanska sfera uticaja.Bečuanaland, Kalahari itd.

Sfera u kojoj je na snazi uticaj Velike Britanije, jelimitirana gore pomenutim granicama, i to na zapadu isevero-zapadu.

87

Jezero NgamiBritanska sfera uključuje i jezero Ngami.

Generalska kartaLinija pomenute granice je trasirana, u opštim crta-

ma, u skladu sa zvaničnom geografskom kartom koju jeBritanska vlada izradila 1889. .godine.

Valfiš bej (Nainibija)Delimitiranje južne granice bri tanske teri tori je Va-

lfiš beja je za arbitražnu komisiju, ukoliko ne dođe dosaglasnosti između dveju zemalja-sila u vremenu od 2godine posle potpisivanja ovog sporazuma. Dve zemlje--sile su saglasne da će, budući da je po ovom pitanjusporazum još neizvestan, prolaz lica i tranzit robe obezemlje-sile preko ove diskutovane teritorije biti slobo-dan; tretman svih lica na toj teritoriji će biti isti za obenarodnosti. Nikakva plaćanja za robu u tranzitu. Dok nebude došlo do konačnog sporazuma, ova teritorija će sesmatrati neutralnom.Granična linija između britanske kolonije Zlatna obala(Gana), i Nemačkog protektorata Togo-a. Distrikt reke

Volte.Član IV. - Zapadna Afrika1. Granica između nemačkog protektorata Togo i

britanske kolonije Zlatna obala počinje tačkom na obalikoja je utvrđena posle pregovora članova komisije dve-ju država od 14-28 jula 1886. godine; dalje ide na severdo 6° 10' paralele severne hemisfere; skreće na zapad svedo obale reke Aka; prati srednji tok ove reke do parale-le 6°20' severne hemisfere; kreće se pomenutom parale-lom na zapad sve do desne obale Dčave (ili S avoe); pra-ti tu obalu reke sve do paralele koja se poklapa sa mestomgde se reka Dejn uliva u reku Volta; produžava tom pa-ralelom na zapad sve do reke Volta; od te tačke pratilevu obalu reke Volta sve do neutralne zone utvrđenesporazumom od 1888. godine, gde ujedno počinje spaja-nje reke Daka sa Voltom.

Obe zemlje-sile se obavezuju da odmah posle potpi-sivanja ovog sporazuma, povuku svoje zvaničnike i slu-žbenike sa pomenute teritorije koje ovim aktom prelazeu ruke druge zemlje-sile.

Gvinejski zaliv. Rečica Rio del Rej2. Uz punu saglasnost obeju zemalja-silu konsluto-

vano je da se u Gvinejski zaliv ne uliva nijedna reka

88

koja odgovara onoj koja je markirana i zabeležena podtačkom 119 u sporazumu od 1885. pod imenom Rio de lrej. Prihvaćena je privremena demarkaciona linija koja jeranije bila utvrđena između nemačke sfere u Kamerunu,i pripojene britanske sfere, koja počinje gornjim delomzatona Rio del rej, ide direktno do tačke 9° 8' istočnelongitude, označene sa »rapid« na karti britanskog Admi-raliteta.Oslobađanje od plaćanja za robu u tranzitu na

teritorijiizmeđu reke Benue i jezera Čad

Član V. - Potvrđena je saglasnost da nikakav ugovorili sporazum, sačinjen od strane ili u korist jedne od ze-malja-sila koji se odnosi na teritoriju severno od rekeBenue neće poremetiti slobodan prolaz robe druge zemlje-sile, bez plaćanja za tranzitni prolaz do, i od jezera Čad.

Ugovori za teritoriju između reke Benue i jezera CadSvi ugovori do kojih bi došlo, a koji se budu odnosi-li na teritoriju između reke Benue i jezera Cad, treba dabudu poslata na uvid drugoj zemlji-sili.

Promene demarkacione linijeČlan VI. - Sve demarkacione linije označene i opi-sane u članovima od I do IV treba da budu predmetispravki naknadnim sporazumom između dve zemlje-sile,. i u skladu sa lokalnim zahtevima.

Naimenovanje članova Komisije za graniceIzričito je podvučena potreba da članovi komisijeu najkraće mogućem roku predlože ispravke granicetrasirane u članu IV.

Nemešanje jedne zemlje-sile u sfere uticaja drugeČlan VIl. - Obe zemlje-sile se obavezuju da se nećemešati u sferu uticaja druge zemlje-sile, one koje sunavedene u članovima od I do IV. Jedna zemlja nećesticati posede, zaključivati ugovore, prihvatati pravo su-vereniteta ili protektorata, niti sprečavati proširenje sfe-re uticaja druge zemlje.

Nijedna kompanija niti lice neke od zemalja neće pola-gati pravo suvereniteta u sferi uticaja druge zemlje

Razumljivo je da nijedna kompanija niti lice iz jedneod zemalja-sila neće moći da polaže pravo suverenitetau sferi gde je uticaj druge zemlje, izuzev u slučaju pri-

stanka ove poslednje.

89

Primena Berlinskog Akta u sferi uticaja unutar granicaZone slobodne trgovine

Član VIII. - Obe zemlje-sile se obavezuju da će pri-menjivati u svim delovima svojih sfera uticaja, unutargranica zone slobodne trgovine odredbe definisane Ber-linskim Aktom od 1885. g. (član 17), a koje se odnose naprvih pet članova ovog Akta, od dana potpisivanja ovogsporazuma.Sloboda trgovine

Prema odredbama ovih članova, trgovina uživa po-tpunu slobodu

Plovidba rekama, jezerima itd.Plovidba na jezerima, rekama i kanalima kao i pri-lazi lukama tih voda je slobodna za obe zastave.

Razlika naplate. Transport ili obalna plovidbaNikakav diferencijalni tretman nije dozvoljen u po-gledu transporta ili obalske trgovine.

Carinjenje robeRoba, bilo kakvog porekla ne podleže carini, sa izu-zetkom one dažbine koja nije diferencirana, a koja bimogla da nanese štetu interesima trgovine.

Dažbine za tranzitNije dozvojeno nikakvo ubiranje dažbina za tranzit.

Monopoli na trgovinuNije dozvoljen nikakav monopol u trgovini.

Sloboda prolaza robeIzričito je naglašeno da je, shodno ovim odredbama,prolaz robe obe zemlje-sile slobodan od svih preprekai za svaki prolaz i to između jezera Njasa i države Kon-go, između jezera Njasa i Tanganjike, na jezeru Tanga-njika, i između ovog jezera i severne granice ovih dvejusfera.Trgovina i minske koncesije. Privatno pravo svojine

Član IX. - Trgovina i minske koncesije, kao i pravosvojine, koje drže kompanije ili individualna lica, pripa-dnici jedne od sila, će morati, kad budu zvanično ovlaš-ćene, i da budu priznate i u sferi druge zemlje-sile. Sa-mo se po sebi razume, da ti koncesionari moraju da us-klade svoju aktivnost sa lokalnim zakonima i pravilima.

Zaštita misionaraČlan X. - Na celoj teritoriji Afrike koja pripada ilije pod uticajem neke od zemalja-sila, misionari - pripad-

90

Verska tolerancija i slobodaVerska tolerancija i sloboda za sve vrste veroispove-

sti i religiozne aktivnosti je zagarantovana.Ustupanje Sultana od Zanzibara Nemačkoj prava na te-ritoriju u unutrašnjosti kontinenta i na ostrvo Mafija

Član XI. - Velika Britanija se obavezuje da upotre-'bi sav svoj uticaj da olakša jedan prijateljski aranžman,kojim bi Sultan od Zanzibara u potpunosti ustupio Nema-čkoj teritoriju koju obuhvata koncesija nemačke kompa-nije »Džerman Ist Afrikan Kompani«, kao i okolni pomo-ćni prostor, i ostrvo Mafija.

Sasvim je razumljivo da će Njegovo Veličanstvo do-biti, istovremeno odgovarajuću nadoknadu za ustupljenuteritoriju i prihod sa te teritorije.Nemačko priznavanje britanskog protektorata nad preo-stalim dominionom Sultanata od Zanzibara, uključujućiostrva Zanzibar i Pemba, i Vitu

Nemačka se obavezuje da prizna protektorat Veli-ke Britanije nad preostalim Diminionom Sultana od Zan-zibara, uključujući i ostrva Zanzibar i Pemba, kao i sul-tanov dominion u oblasti Vitu.Ustupanje nemačkog protektorata iznad Kismaju

Susedna oblast iznad Kismaju, od koje počinje ustu-pljeni protektorat, takođe ulazi u ovaj sporazum. Razum-ljivo je da se ustupanje nemačke obale nije dogodilopre pripajanja od strane Velike Britanije protektorata nadZanzibarom, britanska vlada ne bi prihvatila tu obavezuda iskoristi svoj uticaj na sultana, i navela ga da izvršito ustupanje u što je moguće skoroj budućnosti, a uz odgovarajuću nadoknadu.

Član XII. - Velika Britanija ustupa Heligoland Ne-mačkoj.

Edvard MaletH.Persi AndersonV.KapriviK.Krauel

91

Dole potpisani, ovlašćeni od strane vlade Njenogveličanstva, izjavljujemo sledeće:

1. Vlada Njenog Britanskog Veličanstva priznajeprotektorat Francuske nad ostrvom Madagaskar, puno-važno, naročito u pogledu postojanja britanskog konzulai funkcionera, koji bi bili postavljeni na zahtev francus-kog generalnog Rezidenta.

Misionari obe zemlje će uživati punu zaštitu na Ma-dagaskaru. Verska tolerancija i sloboda za sve vrste ve-roispovesti i verske aktivnosti će biti zagarantovani.

Potvrđuje se da uspostavljanje protektorata nećeugroziti bilo kakvo pravo ili imunitet britanskim fukci-onerima na ovom ostrvu.

2. Vlada Njenog britanskog Veličanstva priznaje sfe-re uticaja Francuske južno od njenih sredozemnih dome-na, i to od linije kod Seja na rec i Niger u, do mesta Ba-ruva na jezeru Čad, a koja obuhvata i sferu akcije fran-cuske Kompanije Niger, i svu teritoriju kraljevstva Soko-to; ovu granicu treba da označe komesari koji budu bilinaimenovani.

Vlada njenog Britanskog Veličanstva se obavezujeda odmah imenuje dva komesara, koji će se u Parizusastati sa dva komesara koje bude imenovala francuskavlada, u cilju utvrđivanja detalja gore pomenute granič-ne linije. Međutim, izričito je podvučeno da, ako ne do-đe do potpune saglasnosti u radu komesara, i to u svi mdetaljima granične linije, intervenisaće vlade, kako bise zadržala gore pomenuta, u grubim crtama opisana li-nija.

Komesari će takođe imati za zadatak da determini-šu zone uticaja obe zemlje u predelu koji se prostire nazapad i jug srednjeg i gornjeg toka reke Niger.

SalisberiLondon, 5. avgust 1890.

- identično pismo na francuskom jeziku sa potpisom:Vadington

London, 5. avgust 1890.

Dokument E: Ekspoze sadržaja projekta zakona ko-ji se odnosi na odobrenje dodatne izjave od 21. marta1899.g. na francusko-britansku Konvenciju od 14. juna

92

1898.g., izdate u ime g. Emila Lube-a, Predsednika fran-cuske republike, a potpisane od G.Gelkase-a, Ministrainostranih poslova i G.Gijan-a, Ministra kolonija.

Zaključena Konvencija od 14. juna 1898.g. izmeđuFrancuske i Velike Britanije, a čiji tekst vam se pri la-že(...), je odredila situaciju dveju sila u basenu reke Ni-ger. Međutim, teritorijalni aranžmani koji sadrže francu-ske interese na severu, istoku i jugu od jezera Čad, suostali nedorečeni i nejasni. Važno je razjasniti ih, kakobi se u centralnoj Africi stvorila situacija, koja bi zavr-šila eru rivalstva, i stvorila stanje definitivnog statusa.Trebalo je naći takvu kombinaciju kojom bi obe stranezadovoljile svoje interese u slučaju sukoba ili protivlje-nja nekog polaganja prava u nekom slučaju, potrebnoje prihvatiti na prvom mestu, da je neophodno ne samoda se podrobno ispita slučaj i sa jedne i druge strane,već i da se istraži na kojoj strani viši interesi diktirajusoluciju koju treba preduzeti, gde bi došlo do kompe-nzacije na drugoj strani, i, u istom smislu, odobriti kon-cesije.

Mi verujemo da će primena ove metode koristitipodjednako i jednoj i drugoj strani, i da će Francuska, sasvoje strane moći da dobije prednosti koje potražuje, ito jednom peticijom, koju bi vladi poslala u toku mese-ca novembra, lica koji su najkompetentnija za pitanjaafričke kolonizacije. Ovim dokumentom se ukazuje po-treba da budemo ubeđeni, pre svega, radi bezbednog ko-municiranja između naših poseda severne Afrike, i onihu centralnoj Africi, naročito prolaza kod Kanema, Uadajai Bagirmija, što znači zone koje se nalaze u blizini sever-ne i južne obale jezera Čad. Insistiramo istovremeno najednoj komisiji, koja bi bila poslata u tu oblast, kako bipotvrdila naša prava i ocenila naše interese.

Ovako sačinjen program će doprineti da se stvorijedan kompanktan blok svih naših poseda u Africi, unu-tar kojih će moći da se formira jedna veza bez prekida,za razmenu i druge odnose, i to, od severa do juga i odistoka do zapada.

Prema tome, aranžman koji smo sad zaključili, dajepunu satisfakciju tim željama.

Jedan pogled bačen na priloženu geografsku kartu jedovoljan da se uoče, od potpisivanja Konvencije 14. juna

93

dovoljan da se uoče koji su naši posedi od potpisivanjaKonvencije 14. juna 1898.g. Velikim delom, to je rezul-tat istrajnih napora naših valjanih istraživača, što je po-trebno odmah podvući, koji su se posvetili razvoju na-šeg afričkog carstva. Međutim, oni koji u okviru ovihdomena koji su gore limitirani ne vide izvesne punkto-ve gde su nekad tako pobedonosno zaboli francusku za-stavu, treba da znaju, da nije bilo te teritorijalne pre-dnosti do koje su oni došli, Francuska ne bi mogla dasebi obezbedi mesto koje joj pripada.

Analizirajući klauzule Ugovora može se konstatova-ti da smo se odrekli teritorija u pokrajini Bar el-Gazal,gde smo želeli, kako je vlada izložila u Skupštini na sa-stanku od 23. januara, da se utvrdimo i osiguramo prilazgornjem Nilu. Međutim, komunikacija sa ovom velikomrekom nam je tačno zagarantovana članom 4. sporazuma,i to u najširem smislu prilaz na površini od 5 do 14" 20'gornje hemisfere, a što čini 70 km sa juga na sever.

Za uzvrat, kad nam je Konvencijom od 1898.g. zaga-rantovan bio samo prilaz obalama jezera Čad, bez mo-gućnosti širenja dalje u dubinu, mi danas imamo i Ka-nem, Uadaj i Bagirmi, koji, u neku ruku, čini prolaznuoko centralnog afričkog jezera koji nas povezuje sa naši mteritorijama u Kongu, do poseda u Sudanu (zapadnom),i od Sredozemnog mora na jug, i time čini homogenostnašeg afričkog carstva. Nadmoć koju imamo u tom regi-onu su sada potpuno sačuvane.

I najzad, potrebno je naglasiti da ovaj sporazum,onako kako je sročen i budući da predstavlja kraj jednedelikatne i nesigurne situacije, ne ugrožava ni u kom slu-čaju, u opštem smislu, pristup dolini velike egipatske re-ke, a koju smo mi hteli da stavimo van vanrednih di-skusija koje su imale samo ove dve evropske sile.

U tim uslovima, smatramo da možemo sa puno pove-renja da vam predložimo izglasavanje ovog projekta za-kona.

Dokument F: Konvencija koja se odnosi na Novu-Ze-mlju (Njufaundland) i zapadnu i centralnu Afriku, zaklju-čena u Londonu 8. aprila 1904.g. između Francuske i Ve-like Britanije (izglasane Zakonom od 7. decembra 1904 .).Razmena ratifikacija u Londonu 8. decembra 1904. Obna-rodovana dekretom od 9. decembra (Sl. list od 11.).

94

Predsednik francuske republike i Nj.V.Kralj Ujedi-njenog kraljevsstva, Velike Britanije, Irske i prekomor-skih britanskih teritorija, Car Indije, budući da su odlu-čili da okončaju teškoće oko Nove-Zemlje, odlučili suda, jednim prijateljskim sporazumom, potpišu Konvenci-ju u tu svrhu, i naimenovali su za svoje opunomoćnike:

Predsednik francuske Republike, njegovu ekselenci-ju G.Pol Kambon-a, Ambasadora francuske Republike kodNj.V.Kralja Velike Britanije, Ujedinjenog kraljevstva,Irske i britanskih prekomorskih teritorija, i Cara Indije;

Nj.V. Kralj Ujedinjenog kraljevstva, Velike Britani-je, Irske i prekomorskih britanskih teritorija i Car Indi-je, Henri Karls Keit Piti-Ficmoris, markiz od Landsdovna,glavni državni sekretar Nj.V. u Odeljenju spoljnih po-slova;

Koji, posle podnošenja svojih punomoćja, prihvaće-nih kao punovažna, su se saglasili o sledećem, pod re-zervom prihvatanja od strane svojih Skupština:

Član 1. - Francuska odustaje od svojih privilegijautvrđenih u svoju korist, tačkom 13. ugovora u Utrehtu,i potvrđene ili modificirane kasnijim dispozicijama.

Član 2. - Francuska zadržava pravo ribolova , u teri-torijalnim vodama duž obala Nove-Zemlje (Njufaundland-Sev.Am), i to na delu od Rta Sent Džons i rta Rej do-lazeći sa severa, za svoje pripadnike, sa istim pravimakoje imaju i britanski pripadnici. To pravo će se prime-njivati za vreme koje je uobičajeno za ribolov, a koje sezavršava 20. oktobra svake godine.

Francuzi će dakle moći da love sve vrste riba, uklju-čujući i rakove i lov vršom. Moći će da se iskrcaju u sva-ku luku na toj obali, da nabavljaju potrebštine i vrše, dase zasklone pod istim uslovima koje imaju i stanovniciNove-Zemlje, a poštujući lokalna pravila koja su na sna-zi. Moći će takođe da love ribu i u uscima reka, ne pre-lazeći pritom pravu liniju koja bi povezivala ekstremnetačke obe obale, između kojih se reka uliva u more.

Oni će međutim morati da odustanu od upotrebe fi-ksiranih postrojenja za hvatanje riba bez dozvole lokal-nih vlasti.

Kao što je i spomenuto Englezi i Francuzi će u po-tpunoj jednakosti biti tretirani, i zajednički će primenji-

95

vati zakone i pravila koji su na snazi i koji će kasnijebiti izglasani, a koji se budu odnosili na zabranu ulovau određeno vreme ili određene ribe, radi poboljšanja ulo-va. Francuska vlada će biti obaveštena o tim promenama,tri meseca pre početka primenjivanja ovih novih pioine-na pravila.

Dve vlade će učestvovati u stvaranju jednog pravil -nika, čiju će primenu kontrolisati ribarska policija, u ci-lju suzbijanja nepravilnosti i švercovanje alkoholom.

Član 3. - Određenu novčanu nadoknadu će vladaNjegovog Britanskog Veličanstva dodeliti francuskim gra-đanima koji se bave ribolovom ili preradom ribe, kojibudu bili primorani da napuste svoja postrojenja, ili svo-je industrije posle potpisivanja ove Konvencije, a kojadonosi izvesne promene u aktuelnoj situaciji.

Ova nadoknada će moći da se potražuje od stranezainteresovanih jedino ako su oni upražnjavali svoju ak-tivnost pre kraja prethodne sezone ribolova od 1903.

Zahtevi za nadoknadu će biti podnošeni arbitražnomsudu, u čijem sastavu će biti po jedan oficir obe nacio-nalnosti, a u slučaju neslaganja će stupiti u dejstvo jednovrhunsko arbitražno telo koje bi delovalo u smislu čla-na 32. Haške Konvencije. Detalji koji se odnose na for-miranje suda i uslovi za otvaranje procesa za udovolja-vanje žahteva za nadoknadu, će biti predmet specijalniharanžmana između dveju vlada.

Član 4. - Vlada Njegovog Britanskog Veličanstva pri-znaje, osim prava nadoknade opisanog u prethodnom čla-nu, i pravo teritorijalne kompenzacije Francuskoj, kaoobeštećenje za napuštanje svojih privilegija na delovimaostrva Nova-Zemlja u smislu člana 2, i sa vladom Repu-blike Francuske utvrdi dispozicije sledećih članova.

Član 5. - Postojeća granica između Senegambije iengleske kolonije Gambije će biti modificirana tako, štoće osigurati Francuskoj posed Jarbutenda i okolne terenekoji pripadaju ovom lokalitetu. U slučaju nepovoljnihvremenskih prilika, i nemogućnosti pristajanja, biće do-zvoljen prilaz francuskim brodovima kroz ušće reke Gam-bije, što će biti predmet jednog zajedničkog ugovora, ka-

96

ko bi se omogućila pomorska plovidba francuskim trgova-čkim brodovima. Uslovi pod kojima će biti obezbeđentranzit na reci Gambiji i njenim pritokama, kao i način pristajanja francuskih brodova opisanih u prethodnomčlanu, biće predmet posebnih aranžmana između dvejuvlada.

U svakom slučaju, ugovoreno je da će uslovi bit ipovoljni, i u skladu sa opštim Aktom afričke konferenci-je od 26. februara 1885., i francusko-britanske Konvenci-je od 14. juna 1898. u engleskom delu basena Niger.

Član 6. - Grupa ostrvlja pod imenom Los, koja senalazi nasuprot Konakriju, je ustupljena Francuskoj, odstrane Nj.Br.V.

Član 7. - Lica rođena na teritoriji ustupljenoj Fran-cuskoj, članom 5. i 6. ove Konvencije, mogu da zadržebritansku nacionalnost i to putem lične izjave u prisustvukompetentne vlasti, ili, u slučaju maloletnog lica, izjavuće dati roditelji ili tutori.

Rok u kom će morati da se da izjava opisana u pre-predhodnom pasusu će biti jedna godina, počevši od da-da dolaska francuskih vlasti na teritoriju na kojoj su ro-đena lica o kojima je reč.

Zakoni i običaji domorodaca aktuelno na snazi će bi-ti poštovani koliko je moguće.

Na ostrvlju Los, a u trajanju od trideset godina po-čevši od dana razmene ratifikacija ove Konvencije, bri-tanski ribari će uživati pravo pristajanja po svakom vre-menu, moći će da vrše snabdevanje, popravke, pretovararobe iz jednog u drugi brod, prodaju ribe, silazak nakopno i sušenje mreža, isto kao i francuski ribari, a uskladu i u okviru francuskih propisa i zakona koji su nasnazi.

Član 8. - Na istoku Nigera, a pod rezervom da možedoći do modifikacija u slučaju da dođe do situacije opi-sane u poslednjem paragrafu ovog člana, sledeća granič-na linija između francuskih i britanskih poseda će zame-niti onu koja je utvrđena Konvencijom od 14. juna 1898.godine:

Polazeći od tačke na levoj obali Nigera, označenoju tački 3. Konvencije od 14. juna 1898.g., što će reći

97

- srednja linija teritorije Dalul-Mauri, granica će ići tomsrednjom linijom do linije koja čini obim kruga sa pre-čnikom od 160.932 metara, uzimajući grad Sokoto (u Ni-geriji) kao centar. Od te tačke, granica će slediti luk ovogkruga koji ide na sever sve do tačke koja se nalazi na5 km. na jugu od tačke gde se ukrštaju put od Doso-aza Matankari preko Maurede sa lukom pomenutog kruga.

Ići će zatim pravom linijom do tačke koja je 20 km.udaljena na severu od mesta Koni (Birni-N'Kuni), a za-tim, pravom linijom do tačke koja se nalazi na 15 km. najugu od mesta Maradi (Niger), gde će naići na ukršta-nje paralele na stepenu 13" 20' severne hemisfere sa me-ridijanom koji se nalazi na 70 milja na istoku od drugogukrštanja 14 paralele severne hemisfere sa severnim lu-kom gore pomenutog kruga.

Odatle, granica će ići paralelom 13° 20' na istok sever-ne hemisfere, do leve obale reke Komadugu Uobe (Ko-inadugu VVobe), koju će pratiti do ulivanja u jezero Čad.Ali, ukoliko granična linija, pre nego što se ukrsti saovom rekom, naiđe na razdaljini od 5 km od karavanskogputa koji vodi od Zindera za Jo, preko Sua Kololua, Ade-belra i Kabija, granice će ići na 5. km na jug od tog pu-ta, sve dok ne naiđe na levu obalu reke Komadugu Uobe.Sasvim je razumljivo da ako granica, ovako trasirananaiđe na neko selo, to selo, sa svojom bližom okolinom,će biti dodeljeno onoj državi, koja ima u posedu većinuterena oko ovog sela.

Granica zatim ide tokom pomenute reke, sve do nje-nog ušća u jezero Čad. Odatle, granična linija prati ge-ografsku širinu koja se poklapa sa tokom i ušćem pome-nute reke sve dok se ona ne ukrsti sa meridijanom kojise nalazi na 35' istočno od centra grada-Kuka, zatim skre-će na jug sve dok ne naiđe na južnu obalu jezera Čad.

Dogovoreno je, pored ostalog da, kad se komesaridveju vlada, koji se sada nalaze na terenu i utvrđuju gra-ničnu liniju opisanu u članu 4. Konvencije od 14. juna1898., vrate i daju svoje iskaze, dve vlade će uzeti uobzir sve promene gore pomenute granične linije kojebudu predložene, kako bi se odredile što preciznije de-markacione linije. Da bi se izbegle sve nesuglasice dokojih bi moglo da dođe sa jedne i druge strane ovakotrasirane granične linije, a koje bi bile suprotne od želje

98

da se prihvati jedna prihvaćena i neoboriva granica, pre-dviđeno je u delu gde granica ne pretstavlja neki trgo-vački put, da se uzme u obzir aktuelna politička podelateritorija, što znači da plemena sa teritorija Tasaua-Ma-radi i Zander budu, ukoliko je to moguće, sva pod vlašćuFrancuske, a ona plemena koja se većinom nalaze na te-ritoriji u engleskoj zoni budu, ukoliko je to moguće, podvlašću Velike Britanije.

Dogovoreno je takođe da na jezeru Čad, granica bu-de, ako se za to ukaže potreba, modificirana na način ka-ko bi osigurala Francuskoj slobodnu plovidbu, u svakodoba, između svojih poseda na severozapadu i jugoisto-ku jezera, kao i jedan deo površine jezera koji bi bioslobodan, a da taj deo bude proporcionalno isti onom delukoji je označen i fiksiran na karti koja je predstavljalaaneks 2. Konvencije od 14. juna 1898.g.

Na zajedničkom delu reke Komadugu, obalsko stanov-ništvo će imati potpuno jednaka prava ribolova.

Član 9. - Ova Konvencija će biti ratifikovana, i ra-tifikacije će biti razmenjene u Londonu, u roku od osammeseci, ili ranije ako je to moguće. U potvrdu čega, Nj.E.Ambasador Republike Francuske pri Nj.V. Kralju Uje-dinjenog kraljevstva, Velike Britanije, Irske i Prekomor-skih britanskih teritorija, Caru Indije, i Glavni DržavniSekretar za spoljne poslove Nj.Br.V., ovlašćeni i opuno-moćeni za ovaj slučaj, su potpisali ovu Konvencijui sta-vili svoje pečate.

Sačinjeno u Londonu, u dva primerka, 8. aprila 1904.g.s.r. Pol Kambons.r. Lansdovn

99

2. PROBLEMI I SUKOBI OKO INTERPRETACIJE

I.- Podela i afrički narod

Predmet ove knjige je deoba Afrike južno od Saha-re između velikih evropskih sila. Ali čitaoc koji želidobro da razume imperijalističku ekspanziju, trebalo bida se osvrne na afričku realnost, na koju su Evropljanikrenuli. Ovde nije mesto da se raspravlja o istoriji Afri-ke južno od Sahare u XIX veku. Roland Olivije i EntoniAtmor su to uradili u jednoj korisnoj i sažetoj sintezi,čija je bibliografija pouzdana. »Afrika od 1800« je izda-ta 1967.g., i bila je prevedena na francuski 1970. Ovdese ograničavamo samo na nekoliko opštih primedbi, saciljem da potsetimo na postojanje ovih problema.

Van svake je sumnje činjenica da su Evropljani ima-li uspeha uglavnom zbog svog naoružanja i opreme. Me-đutim, brz uspeh svih operacija, uprkos prednosti koju suAfrikanci imali u pogledu poznavanja terena i adapti-ranosti klimi i uslovima, objašnjava se time da su kolo-nijalna osvajanja došla u momentu velikih političkih pre-viranja među afričkim državama i njihove nestabilnosti.

Serija parčanja među samim Afrikancima, ranjivostvelikih ali dcmeinih carstava koja je već dugo trajala,navela je stanovništvo da posumnja u dugotrajnost ovihdržava. I tako su se oni lako potčinjavali nekad iz čistogrevolta, smatrajući strane intervencije kao normalan po-litički preobražaj. Odmah posle izvršene deobe, koja sezavršila skoro prijateljski, oni su verovali da »be li« nepoznaju tu nestabilnost. Rat 1914-1918 ih je razuverio. Izato je došlo do otpora kolonijalizmu. Nisu to bile samoetničke grupe koje su dolazile u sukob, ili fetišisti kojisu prihvatali islamsku veru, nego su svi rivalizirali me-đusobno. Posmatrajući samo zapadni Sudan (Niger, Mali)od početka XIX veka, uočavaju se sledeće promene: prvoje došlo do invazije etničke grupe Pel na unutrašnju de-ltu Nila; šeik Ahmadu je tu stvorio svoje carstvo 1818.g.oko reke Mašine, i podigao prestonicu Hamdalahi. Naj-bolje objašnjenje ove države se nalazi u knjizi 2ana Ga-le-a: »Delta Nigera« (Dakar,1967). Ovo carstvo je uni-štio E1 Hađi Omar 1862.g. Ovo carstvo »Tukuler« (Sene-gal i Gvineja) je naročito bilo pod naslednikom ovog po-

101

slednjeg, Ahmadu-om, ugrožavano sa istoka od stranenemirnog stanovništva iz mesta i okoline Tombuktua azatim, posle 1879.g. i sa zapada, stvaranjem mandinskogcarstva (etničke grupe Bambara, Malinke ...) Samori (sadMali). Bilo je i drugih kandidata koji su rivalizirali onomkoji je na vlasti, kao što je bio Sarakole Ma madu La-mine. To je doprinelo da se Evropljani nisu nikad suko-bljavali sa jedinstvenim afričkim frontom, koji možda,da je postojao, ne bi mogli da probiju.

O carstvu tuculer postoji odlična a kratka sinteza do-gađaja u knjizi Iv Sen-Martena »Carstvo tuculer-a 1840-1897.«, koja analizira događaje i to stanje stalnog vre-nja, nejednako organizovano i nedovršeno, gde ličniverski i etnički rivaliteti nikad nisu bili dominirani op-štim interesima ili nacionalnim osećajima, koji bi moglida se suprodstave stranom zavojevaču. Drugi autor, IvPerson, u svom delu »Samori i revolucija« (Dakar, 1970),predlaže identična rešenja. Svi ti zavojevači, koji tehni-čki nisu raspolagali snagom da vladaju ogromnim prostra-nstvima, evociraju u svesti čitaoca reči, koje je Luj XIVizgovorio u Francuskoj XVIII veka: »Država, to sam ja«,i to mnogo bliže istini. Nijedna od tih država koje supredhodile kolonizaciji, nije mogla da se održi, čim jeprelazila površinu koju je moguće kontrolisati. Nijednanije imala administrativnu strukturu i brže veze komu-niciranja, što bi moglo da ublaži prolazne želje nekog pri-nca osrednjih kvaliteta da nasledi uticajnog šefa države.

Ta hronična nestabilnost političkih struktura je do-minirala afričkim narodom, i taj pečat nije potpuno ne-stao ni posle pola veka kolonijalne dominacije.

II. - Konverzija Bizmarka na kolonijalnu politiku

Mnoge studije su pokušavale da objasne Bizmarko-vu konverziju na kolonijalnu politiku. Ne mnogo iscrpna,ali odlično odabrana bibliografija se nalazi u delu HenriAsbi Tarnera »Bizmars Imperijalist ventur. Anti Brit isin orgin?«, kao i kolektivno delo »Britejn and Džermaniin Afrika« od Ziforda i Luisa.

Ovde je, tu i tamo, insistirano na unutrašnjoj i spo lj-noj politici, kao i na pritiske kapitalističkih krugova. Uunutrašnjoj politici, izvesno je da je kancelar još od

102

1866.g., podržavan od strane nacionalista liberala, tražioda promeni tu većinu. Većina liberalnih lidera je prešlou opoziciju posle izbora koji su se održali 1881. g ., kadje kancelar tu promenu većine naročito ispoljio. Ovi li-berali su želeli da se Rajh orijentiše parlamentarnomrežimu britanskog tipa, što se kancelaru nije svidelo, a štoje i princ naslednik Ferdinand, muž ćerke kraljice Vikto-rije, želeo. Protiv te »britanske partije« se Bizmark borio,i zato je okupio nacionaliste oko sebe.

U spoljnoj politici, kancelar je želeo da se približifrancuskoj, kao što je učinio sa Austri jom, uprkos Sadovi(pobeda Prusa nad Austrijancima 1866.) . U briljantnojstudiji, bogatoj sveobuhvatnim formulacijama, A.J.P.Tej-lor je u »Gzermans frst bid for koloni« prikazao kancela-ra zabrinutog da ne ostavi Francusku izolovanu, poslesukoba koji je imala sa Engleskom oko Egipta. Smatraoje da je došao momenat da se približi Francuskoj, utoli-ko pre što se i Nemačka bila sukobila sa Engleskom, iželja je bila iskrena. Odatle proističe i želja za nekimkonfliktom, kao što je bio u jugozapadnoj Africi i okoostrva Fiđi. Autor je između ostalog, komentarisao: »Ne-mačke kolonije su bile slučajni nuz-proizvod jednog ne-uspelog francusko-nemačkog saveza«. Ne toliko suptil-nu, ali verovatnije je mišljenje da je Bizmark, oportuni-sta, strahovao naročito posle ugovora Makoko da će će-la afrička obala biti okupirana, a da Nemačka neće bitiprisutna. On lično nije verovao u budućnost kolonija,ali nije želeo da mu se u budućnosti zameri što je pro-pustio tu šansu. Kao i većina imperijalista, nije mogao daizbegne da ne bude psihološki, pod uticajem te jagme ko-ja je vladala Evropom.

Pritisak privrednih krugova nije bio, kako izgleda,odlučujući. Istoričari Potsdama su međutim, dosta insi-st iral i na tome. Hans Peter Jeak je naročito, u svojoj stu-diji »Nemačka Aneksija« (Die Deutsche Annexion) u Ka-merunu (u prvom izdanju, pod naslovom »Kamerun unterDeutscher Kolonialherrschaft«) insistirao na vezama fonKiserova, savetnika, koji je uticao na Bizmarkovu poli-tiku, sa svojim tastom, velikim bankarom i direktorommoćne »Disconto Gesellschaft« Adolfom fon Hamsema-nom. Kiserov je takođe bio u tesnoj vezi sa brodovlas-nikom iz Hamburga Womanom i sa Lidericom.

103

U istom duhu, ali sa mnogo više polemike, ManfredNusbaum u svom delu »Vom Kolonial Enthusiamus zurKolonialpolitik der Monopole« (Berlin 1962) analizirarazvoj nemačkog kapitalizma posle 1870.g., gde insistirana uticaju velike industrije i seoskih plemića na protek-cionističku politiku, prihvaćenu 1878.g., i smatra da jekolonijalna politika bila pokušaj da se reše izvesni pro-blemi koje je postavila »kontradikcija kapitalizma«. Pri-menjena solucija je međutim razočarala, jer se svela namonopol nekoliko velikih imena.

Engleski autor Tarner je, u svojoj gore pomenutojknjizi, pridao veliki značaj memoarima Kiserova o Bi-zmarku, gde je tvrdio da je Bizmark već mnogo pre pri-hvatio kolonijalnu ekspanziju, a dokaz su ovlašćene ko-mpanije, preko kojih se Nemačka angažovala bez finan-sijskog ulaganja države, što je za njega bilo odlučujuće.Te kompanije su bile prisutne, što je bilo važno, i poku-šavale su da steknu kolonijalno iskustvo, bez rizika. Evro-pska situacija, kako ju je u to doba kancelar video, omo-gućavala mu je da sagleda čak i mogućnost neuspeha ipovlačenje sa afričkih teritorija, a da to ne utiče na svet-ski ugled koji Nemačka ima.

III. - »Jagma« i »trka do zvonika«

»Trka do zvonika« je francuski prevod engleske re-ći steeple-chase (trka sa preponama), koja je u Francuskuušla 1834.g. Alfred d'Mise je u svom pozorišnom komadu»O čemu sanjaju mlade devojke«, u I činu, 4. sceni, daoopis ovog sporta:

»Da li ste ikad videli trke u Engleskoj?Uzmu se četiri trkača - četiri osedlana konjaPokaže im se zvonik, i kaže im se: Napred!Važno je stići, bilo kakoJedan poleti jarugom, - drugi dobrim putem.Jedan će da uspe, ako ne naiđe na reku;Drugi će bolje proći, ako ne prebije vrat.«Najstarija upotreba izraza »trka do zvonika« ali u

političkom kontekstu datira iz 1885.g., i to u jednom član-ku u »Ženevskoj reviji« pod nazivom »Eksploatisana icivilizovana Afrika«, gde autor Sari For komentariše prvusednicu Berlinske konferencije i piše: »U poslednje vre-

104

me, taj zanos je postao prava »trka do zvonika«. Čini-lo se da se svi utrkuju ko će prvi uspeti da stavi svojuzastavu na neku od tačaka afričke obale, na koju jošnijedna evropska nacija nije stigla«.

Zil Feri je 1890.g. u svojoj knjizi »Tonkin i otadžbi-na«, u prvom delu koji nosi naziv »Posle pet godina«pisao i ovo: »Jedan neodoljivi nagon je gurao evropskenarode za osvajanje novih teritorija. To je podse ćalo najedan ogroman »stipl-cez« na putu u nepoznato... Ta»trka do zvonika« traje skoro pet godina, i iz godine ugodinu se ubrzava dodatnom energijom..« To nas dovodido 1885. godine. Ali izraz je morao da bude upotrebljeni ranije, verovatno u 1884. g. kad je Edgar For pisaosvoj članak.

U to doba, izraz je potpuno odgovarao stvarnosti:četiri trkača su bili - Francuska, Leopold, Nemačka iEngleska. A zvonik se nalazio u Kongu. Koreni ovog rival-stva se nalaze, prema dvojici autora, Rob insona i Gala-gera, u prekidu prijateljstava oko pitanja Egipta, čemupridaju veliki značaj. Stenger, drugi autor, odbacuje ovumogućnost i smatra da na kongoanski sukob nije mogloda utiče egipatsko pitanje. Mi međutim smatramo da jemisija Braza unela razdor, i to još 1882.g.

Istoričari se slažu da je odgovornost na Francuskoj daje dala početni potez ovoj trci, kao i o datumu, 1882 ., kodčega su jednodušni. Međutim, 1969. godine je u časopi-su »Jornal of African History« izašao članak pod naslo-vom »French policy and the origins of the s c r a m ble forWet Africa« (Francuska politika i koreni trke za Zapad-nu Afriku). Ovaj tekst je fundamentalan, iako se ne sla-žemo sa zaključkom, jer daje iscrpnu bibliografiju poovom pitanju, jer daje osvrt na dokumenta koja su veći-nom bila nepoznata do danas, i ukratko, jer zainteresova-nima daje sintezu problema. Zato ćemo ovde koristiti tuizvanrednu bazu, kao polaznu tačku za kompromisno re-šenje dvema stranama.

Autori ovog članka Njuberi i Kanija-Forstner se neslažu na prvom mestu ni sa vremenom, a ni sa mestompočetka. Ova trka, ili grabež (na engl.scramble je engles-ki izraz za »trku do zvonika« na fr. ) nije počela 1882.g.već tri godine ranije, tj. 1879.g., i počela je ne u Kongu,već u Zapadnoj Africi. Ubedljivih dokaza imaju dovoljno.

105

Kanija-Forster je imao za svoju doktorsku tezu »Theconquest of the Western Sudan« (Osvajanje zapadnogSudana), za koju je upotrebio obilnu dokumentaciju, dokje Njuberi najbolji poznavaoc istorije i ekonomskog ra-zvoja zapadne Afrike. Nema sumnje da je francusko-bri -tanski rivalitet starijeg datuma, verovatno još sa početka19. veka, u doba Fajderba (fr. guverner Senegala), a da jezatim oživljen 1879.g. kada su se Brier d'Lil i Rov su-prostavili aferi Matakond, a javno mnjenje se zaintere-sovalo za transsaharsku železnicu.. Čitava ta priča je di-vno opisana u članku u »Jornal of african history«, gdeautori dokazuju da su dve vlade, pre izbijanja konfliktaoko Egipta, uvek nastojale da izbegnu otvorene sukobe,ali su zato trka i grabež bili prisutni. Francuska ratifi-kacija ugovora Makoko je stvorila novi front.

Ali, jedan front protiv koga? Svakako ne protiv Eng leza. Da ovi nisu bili dovoljno aktivni u Kongu, kao štosu bili u zapadnoj Africi, malo je verovatno da bi Du-klerk, predsednik Saveta i Ministar inostranih poslovauspeo da ratifikuje ugovor Makoko, uprkos protivljenjusvog kolege iz Ministarstva pomorstva, admirala 2oregi-beri-a.

Jedino je stvarno bilo prisutno Međunarodno udru-ženje Konga (AIC), privatna organizacija koju još nijednazemlja nije prihvatila, i koja nije bila neko telo kojemože da predstavlja protivnika u diplomatskom konfliktu.Jer, Francuska se u stvari nije suprostavljala nijednojzemlji, i zato je Duklerk, želeći da zadovolji javnost uFrancuskoj, time označio start »trke do zvonika«.

Trka, ne grabež. Jer, u stvari, ova dva izraza nisuista, i imaju različit smisao. »Trka do zvonika« se poja-vio kao termin, mnogo kasnije u političkom govoru ne-go »jagma«. Ako se engleski termin za jagmu (scramble)može primeniti i za rivalitete starijeg datuma, i to fan-cusko-britanske, britansko-portugalske i ostale, kao i zaopšti juriš na Afriku, bilo što se tiče intervencija Bizmar-ka ili Leopolda, dotle se francuski termin za trku do zvo-nika (couisc au clocher) limitirao na međunarodno rival-stvo koje je usledio ugovor Makoko. Francusko-britans-ki grabež u zapadnoj Africi doseže do 1879.g. a možda iranije. Međunarodna trka do zvonika u Kongu i Čadudatira od 1882.g., i proširiće se i na ostale regione Afri-ke.

106

Možda ova svađa izgleda izlišna. U stvari, odgovor-nost je na Francuskoj, i sa time se svi slažu. Diskusija odatumu izbijanja svađe, koja je trajala tri godine, je bi-la potpuno nepotrebna.

IV. - Mit o podeli u Berlinu

Ideja da je Konferencija u Berlinu podelila Afrikuje danas dosta rasprostranjena, i radi toga je potrebnoda se is traže osnovi podele i tačno precizira ono š to jeicčeno u toku debata.

A koreni podele su izgleda mnogo raniji. Izgleda ta-kođe da do prvog svetskog rata, istoričari nisu mnogoobraćali pažnju na taj skup diplomata. U velikoj »Opštojistoriji od 4. veka do naših dana«, koju je izdao ErnestLavis i Alfred Rambo (Pariz, A.Colin, 1893-1903, 12 vol.),u dvanaestoj svesci pod naslovom »Savremeni svet 1870--1903«, u delu gde se govori o podeli Afrike, autor R.D'Ke d'St. Emur, insistira na stvaranju Nezavisne države,i to kao rezultat pregovora koji su se odigravali van zva-nične Konferencije, a što je dovelo do Opšteg Akta Kon-ferencije, 23. februara 1885. »Nova država stvorena uAfrici, produžavao je autor, trebalo je da ima veću vital-nost od samog Akta sklopljenog u Berlinu. Jer, Akt je usvim tačkama ostao jedna svečana, ali uzaludna manifesta-cija diplomatske dobre volje. On je stimul isao trgovačkuslobodu, apsolutnu, u basenu reke Kongo, i dao je grani-ce, ali Nezavisna država je tamo uvela monopol. Odluče-no je takođe da će plovidba biti slobodna i na Nigeru ina Kongu, ali je poznato kakva je bila sudbina Kraljevskekompanije Nigera baš u sklopu te klauzule. I najzad, ber-linski Akt je propisao određene procedure prilikom oku-piranja afričke teritorije, ali razne situacije prilikom oku-piranja su dovele dotle, da su preporuke ostale mrtvo slo-vo na papiru«.

Ondašnji savremenici nisu smatrali da je Akt nekiposeban događaj. U jednom malom članku u belgijskomčasopisu »Zair«, pod naslovom »O Aktu u Berlinu, ili,kako se rodila jedna legenda« (Brisel, okt. 1953), autor2an Stenger konstatuje da je u to vreme, u svojim »Poli-tičkim i diplomatskim memoarima« Emil Baning (1885)uočio da je Edvard Male, britanski ambasador, a i ostali

107

sa tog skupa, smatrali da Akt ništa nije promenio u p o-tojećoj situaciji.

Tražeći dalje, početke ove legende koja se proširilau Francuskoj, pomenuti Stenger citira R.Ronze-a koji pi-še u svojoj knjizi »Pitanje Afrike«, Pariz, 1918: »Diplo-mate su malo po malo prihvatali nemačku doktrinu »hi-nterlanda« (zaleđa) koja je zastupala tezu da sve evropskesile koje su se utvrdile u obalskoj teritoriji, imaju ujednoi specijalna prava nad stanovništvom zaleđa, tj. unutraš-njosti, i mogu da neograničeno pomeraju svoju vlast igranice svog poseda, sve dok ne naiđu do zone sa drugimstranim uticajem ili na organizovanu državu«. Ta ludostje tekstuelno bila prepisana u popularnoj knjizi »Istori-ja Afrike« od R. i M. Kornevina (Pariz, Mala bibliotekaPajo, 1964).

U međuvremenu, Zorž Hardi u svojoj knjizi »Opštipogled na istoriju Afrike« (Vue general de l'histoire del'Afrique), Pariz 1922., zatim knjiga iz ozbiljne kolekcije»Razvoj čovečanstva«, pod naslovom »Kolonijalna poli-tika i podela zemlje u 19. i 20. veku«, Pariz, 1937. potvr-đuje takođe da je Akt iz Berlina proklamovao doktrinuhinterlanda.

Iste godine u vrlo cenjenoj kolekciji »Narodi i ci-vilizacije«, Moriš Bomon je izdao »Razvoj industrije ikolonijalni imperijalizam«. Autor je tu potvrdio da jeberlinski Akt prihvatao pravo hinterlanda koje podrazume-va okupaciju i unutrašnje teritorije, i postavio »teorijusfere uticaja«.

Ta ideja se nalazi i kod G.Hardija u knjizi iz kolek-cije »Klio« namenjenu studentima, izdate 1939.g. (P.Re-nuvin, E.Preklin i G.Hardi), a pod nazivom »Savremenodoba« (L'epoque contemporaine), II: »Naoružan mir i ve-liki rat 1871-1919.« (La paix armee et la grande guerre);zatim nekoliko knjiga u okviru kolekcije »Šta Zznam?«

(Que sais-je?): S.Andre Julien: »Istorija Afrike«, Pariz,1942., gde piše: Prvi put da su se utvrdila pravila impe-rijalizma koja zaključuju da - sve sile koje su okupiraleobalu, imaju pravo i na njeno zaleđe ... I tako se potvr-dila teorija zona uticaja, koja je omogućila deobu Afri-ke«.

H. Dešam u knjizi »Buđenje afričke politike« (L'eveilpolitique africain), Pariz, 1952.g., piše:»Na Konferenciji

108

u Berlinu je bilo odlučeno... da obala daje pravo i na za-leđe«. Ks. Jakono piše 1969.g., u svojoj »Istoriji francuskekolonizacije« (Histoire de la colonisation française): »Ko- nferencija u Berlinu je davala pravo onome ko ima oba-lu, i pravo hinterlanda. « U »Kolonijalna ekspanzija Fran-cuske pod Trećom Republikom« (L'Expansion coloniale dela France sous la Troisieme République), autor Žan Ca-niaž piše 1969.g. sledeće: »Berlinski Akt je obradio jedanmeđunarodni kodek kako bi se podelila Afrika... Po pi-tanju kolonijalne okupacije, kongres je uveo dva velikaprincipa: Jedna civilizovana država koja je okupirala deoafričke obale ima pravo i na zaleđe tog obalskog dela, alisamo efektivna okupacija može da opravda pravo na osva-janje.. «

Ovim nabrajanjem nismo želeli da ukažemo prstomna ovog ili onog autora. Svaki profesionalni istoričar znadobro da ne može da izbegne česte greške, i pored svihnapora i obzira. I ovde smo često činili greške, i našekolege će svakako da nam ukažu na njih, u sličnoj ova-kvoj knjizi. Jedino su dela koja su doživela ponovnaizdanja, gde obično stoji »prepravljeno i obnovljeno izda-nje« su izuzetak. Žan-Klod Nardin, koji je čitao ovu knji-gu u rukopisu, nam je pronašao više grešaka, i mi smomu posebno zahvalni. Razlog da se i u ovom poglavljuvraćamo na Konferenciju u Berlinu je zato što smatramoda ima opšti interes o stvaranju mitova kod javnog mnje-nja.

Pored toga, za poslednjih pedeset godina, uglavnomje vladala tendencija da se Konferenciji u Berlinu upućujunajoštrije kritike, a naročito u odnosu na događaje kojisu usledili Konferenciji, napadajući imperijalizam. Ovose objašnjava činjenicom da je to bila međunarodna ko-nferencija, kojoj je slogan bio - podela, kao i o samojpredstavi da je to bio skup diplomata oko geografskemape Afrike, koju sad treba komadati. Doduše, istina jeda je Berlin ubrzao tu deobu, i ako se bolje posmatrajudogađaji koji su usledili, godine 1885. je bila početna zajuruš na unutrašnjost kontinenta. Ali baš u debati izmeđuonih koji zastupaju tezu o deobi, i onih koji je odbacuju,razlika je u vremenu u kome se vodila ta debata, da bise ocenio značaj Konferencije. Oni koji sude retroaktivno,od naših dana, konstatuju ubrzanost, i smatraju da je

109

spoljna diplomatska obazrivost po pitanju podele, čistahipokrizija. Smatraju takođe da su svi članovi Konferen-cije imali istu zadnju nameru, isto ubeđenje, istu inten-ciju. Oni vide u Opštem Aktu ne tekst već jedan određenduh.

Istoričari se međutim, stavljaju takođe na nivo doga-đaja, i traže da objasne jedan događaj, ignorišući onošto je sledilo, što ondašnji savremenici, prirodno nisumogli da znaju, i oni prosuđuju drukčije. U njihovim oči-ma Opšti Akt može da bude i napor da se koči podela,a i da se ubrza.

Diplomate koji su naučili da posmatraju Afriku ju-žno od Sahare samo kroz obalsku trgovinu, nisu se odu-ševljavali unutrašnjošću tog »misterioznog kontinenta«.Oni su se nadali da ako budu primenjivali svoje pravil-nike samo na obalsku teritoriju, odbijajući da prihvatedoktrinu hinterlanda, koju je većina pravnika osuđivala,ukratko, stvaranjem te čudovišne Nezavisne države kojuopterećuje sad i akt sa pravilima plovidbe o kome ne bitoliko vremena diskutovali da se znalo kako će se prime-njivati, oni bi svakako odlagali momenat kad vlade bu-du bile primorane da troše pozamašna sredstva za okupa-ciju novih teritorija.

Tekst Opšteg Akta ne daje pravo govora o deobi.Njegov duh to omogućava samo kad se interpretira onošto su redaktori prećutali, pošto prirodno, nisu svi biliistog mišljenja. Ovde smo se ograničili da se prebacimou 1885. godinu, i da se držimo teksta, jer, da smo pokušalida sondiramo mišljenja i zadnje namere, kako bi došlido pravog duha i smisla koji su vladali na Konferenciji,debata nikad ne bi bila zaključena.

V. - Postupak oko hinterlanda i zone uticaja

Izraz »sfera uticaja« se pojavljuje u anglo-nemačkomUgovoru od 29. aprila 1885.g. (sfera akcije), kao i u pre-pisci koju su izmenili lord Granvil i grof od Misnetra uvremenu od 29. aprila do 16. juna 1886.g. po pitanju ne-mačko-britanskog sporazuma zaključenog 1. novembra1886.g. Ali, ideja je mnogo starija. Na nju se nailazi veću sukobima rivaliteta između trgovačkih kompanija u18. veku, u sporazumima, na primer, oko domena gde je

110

svaka od njih držala monopol u trgovini zlatom, robovi-ma ili gumom.

Ubačen u međunarodno pravo, pojam-zone uticajase vrlo brzo i svuda proširio.

Pravnici su svakako tome mnogo doprineli dajućijoj definiciju, primenjujući je u raznim prilikama, jer in ije to bilo zgodno. Tako se može naći u doktorskoj diser-taciji iz prava Zilijena Pjera-a »Postupak hinterlanda«(Nansi, 1906), jedan površan ekspoze ali pogodan za ori-jentaciju istraživanja, kao i dosta siromašnu bibliografiju.Rad na prvom mestu podseća da posle pisanja Pitendorfa,Vatela itd., ceo svet je bio saglasan krajem 18. veka, daosudi ta »fiktivna okupiranja«, čija je jedina prednost uprioritetu otkrivanja teritorije, i zastavi na brzinu zabo-denoj pre drugih, natpisima urezanim na stenama u tokunekog efemernog iskrcavanja. Žan-Žak Ruso je 1762. go-dine rezimirao tu doktrinu u svom »Društvenom ugovo-ru« (Contrat social): Opšte uzevši, da bi se steklo pra-vo prednosti na bilo kakvu teritoriju, potrebno je ... da seprvo ona zauzme, i to da se obeleži ne nekom nepotreb-nom ceremonijom, već nečim uređenim, što bi bio jediniznak vlasništva, koji, u nedostatku pravog naslova, tre-ba da budu respektovana.«

Mogu se naći raniji slučajevi u imperijalističkoj pra-ksi, kao što je bio slučaj obeležavanje granice Lujizijaneod strane SAD 1805. godine. Okupiranje ušća jedne reke,smatrali su tada, da je pravo na ceo sliv reke. Američkipredsednik Džon Kinsi Adams se bio pozvao na tu tezuu svom govoru pred Kongresom 28. decembra 1827. g.Ova teza se kasnije razvila u »pravo neprekidnost i« (doc-trine of continuity), koje je davalo pravo državi, koja jezauzela obalu, da proširi svoju okupiranu zonu i na unu-trašnjost zemlje, stvarajući tako, zajedno sa obalskimpodručjem jednu »prirodnu celinu«, ili na enklave kojese nalaze u unutrašnjosti, tzv. »pravo na enklave«. Sve toje nazivano »moralnim hinterlandom«, doktrinom koju suuglavnom osuđivali pravnici imperijalističke epohe, i uzamenu predlagali »ugovoreni hinterland« koji bi se za-snivao na sporazumima.

Francuski sinonim ugovorenog hinterlanda je sferaih zona uticaja. Franc Despanje je u svom članku pod na-slovom »Okupacija teritorija i postupak oko hinterlanda«

111

u časopisu »Revue general de Droit international de 1894«pisao sledeće: »Osnovni postupak se sastoji u tome dase utvrdi jedan međunarodni sporazum, topografska lini-ja, preko koje svaka država ima prava da okupira i uspo-stavi protektorat, isključujući drugu ugovornu stranu.S druge strane, svaka država se obavezuje da ne pokuša-va osvajanje te teritorije ili protektorata, i da ne utičena drugu ugovornu stranu, sa druge strane fiksirane gra-nične linije«.

Pravnici su u to doba dokazivali i pravdali ugovoreo deobi, bilo navodeći da berlinski Akt zahteva efektivnuokupaciju »okupiranih teritorija« a ne »protektorata«,što je potrebno naglasiti, bilo podsećajući da se ugovoriodnose samo na obalska područja, bilo predlagajući dostaduge rokove, od 25 do 30 godina, u toku kojih bi okupa-cija neke teritorije postala efektivna, ili po isteku čegabi teritorije, još neokupirane, postale »res nullius« (ničijezemlje).

Iz ovoga se vidi, da u ovom mnoštvu novih principa,pravo, kao što to često biva, dolazi nakon završenog u-nu. Aibei d Puvurvil piše u svom članku u časopisu »Re-vue general de Droit international« (1899): »Jedna vrlopredusretljiva diplomatija priskaše u pomoć državi sasvojim novim, prividnim fikcijama mada bez velike vred-nosti, državi koja kasni, ili je ispred drugih... Sa pose-bnim ukusom za smelost koju donosi Moć, cela Evropaje danas opsednuta konvencijama i u njenoj je s lužbi ,upotrebljavajući bizarne oblike koje nastoji da determi-niše, iako je teško prihvatiti solidnost, a često i moralnuvrednost«.

Istorijska anketa o pojavama ovih prividnih fikcijau specijalizovanim časopisima i u dnevnoj štampi, tektreba da se obavi. Tom prilikom će se postaviti problemjavnog mnjenja na odluke vlada.

VI. - Javno mnjenje i grupe pritiska

Nema kolebanja, kad se pogleda mapa: eksplozijaEvrope je zauzela celu »crnu« Afriku i to u rekordnomroku od 1880. do 1900. Ali, ko je - Evropa?

- Engleska, Francuska, Nemačka, Portugal, Belgija.- Ali, ko su oni?

112

Uvek i svuda se govorilo o uticaju javnog mnjenjana vlade. Njihovi agenti su uvek bili prisutni u toku pre-govaranja, i to značajnih kao što je na pr. Sporazum iz1890., prisutni da bi mogli da podsećaju na pozicije i daproračunavaju reakciju tog mnjenja. A na šta su zapravopravili aluzije? To zavisi od slučaja, jer, jedan je misliona članak u novinama, drugi se brinuo za parlamentarnedebate, treći se smatrao obavešten od strane policije, svo-jom sopstvenom poštom koju prima, ili preko raznih ra-zgovora. Verovatno bi bilo nemoguće tačno reći, šta su,u raznim prilikama, podrazumevali Žil Feri, Bizmark iliSalsberi pod tim nejasnim izrazom - javno mnjenje.

Najnovije metode sondiranja su, međutim, doneladva otkrića. Prvo je postojanje tzv. »tihe većine«, a drugootkriće je-neverovatno neznanje, čak i kod onih koji nepripadaj u ovom krugu koji ćuti. Taj krug, ta »tiha ve-ćina« niti čita specijalizovane časopise niti novine sa ma-lim tiražom. Zadovoljavaju se sa krupnim dnevnicima ve-likog tiraža koji i odražavaju, ali i formiraju javno mnje-nje. U Francuskoj to su »Le Matin«, »Le Petit Journal«i »Le Petit Parisien«, koji su 1914.g. imali tiraž od 900.000,odnosno milion i milion i po primeraka. Listajući ih, mo-že se konstatovati da se politički događaji ne prate saorganizovanom kampanjom. Vršili smo ispitivanja povo-dom skandala u Kongu, februara 1905. List »Le Matin«je 16. februara dao članak pod naslovom »Dželati crna-ca« na prvoj strani, ali u šestoj i poslednjoj koloni. Dveprve kolone su bile posvećene nekom kvazi-filozofskomčlanku žalosne vrednosti. »Greška ljudi u istraživanjuuzroka i posledica«. U sredini, sa velikom slikom ratnogbroda, komentar o pomorskoj bici kod Port-Artura odproteklog 10. avgusta, između Rusije i Japana. Izmeđuje kratak članak o aferi Siveton. List »Le Petit Parisien«,koji obično prvi piše o »skandalima u kolonijama«, većje 15. februara objavio vest, uvek na prvoj strani, aliuvek u poslednjem stupcu. On razvija događaj u obli-ku policijskog romana: Uzbuđujuće hapšenje Toke-a,stara majka u suzama, ćutanje Suda, intervju sa advo-katom, »protivurečnosti« u Ministarstvu kolonija gde jejedan visoki funkcioner izbegao razgovor. Čitalac »tihevećine« se uzbuđuje, ali, šta je on tu razumeo? Nijedanlist ne daje skicu, niti objasni da je Kongo u Africi, kaoi Krebeđe i Bangi, da je mesto zločina - Kongo.

113

Pitamo se onda, u kojoj meri su mogli kolonijalniproblemi da prodru u svest naroda. Nema sumlje da jeu to doba svaki Francuz znao gde su Alzas i Lorena, aliKongo, Sudan, Čad? Kod ukupnog stanovništva nije po-stojalo ni povoljno ni neprijateljsko uverenje o koloni-zaciji. Postojalo je neznanje i ravnodušnost.

Javno mnjenje bi se tako svelo na čitaoce uglednihdnevnika, a naročito na specijalizovane revije sa slabimtiražom, na Bilten afričkog Komiteta Francuske, Pomorskii kolonijalni bilten, Kolonijalizam petnaestodnevno itd.Tu su se mogli naći članci ne samo oni koji iskazujumišljenje javnosti, već ga i stvaraju. Zato ćemo napustitiizraz - javno mnjenje, koje je uopšteno i neodređeno, iupotrebiti precizniji izraz - »grupa koja utiče«. Te raznei po značaju različite grupe su okupljale elitu. Članovitih grupa - intelektualci, privrednici, tehničari, vojna li-ca - su bili često u kontaktu sa političarima, a često sui sami pripadali političkim partijama. Oni su bili ti kojisu uticali na vlade.

Najtipičniji primer koji je nedavno bio predmet istra-živanja je o vojnim licima u Sudanu. Kenia-Forstner jeu svojoj knjizi »Osvajanje zapadnog Sudana« (The con-quest of the Western Sudan) dokazao da je do osvajanjazapadnog Sudana došlo usled volje, upornosti vojne »kli-ke«, nezavisne u odnosu na vladu. Često je hvaljeno he-rojstvo onih, koji su na svoju inicijativu »dali« koloni-je svojoj otadžbini. Ali, ne podcenjujući njihovu ulogu,potrebno je konstatovati da su oni uspeli uz punu podr-šku »grupe koja utiče«.

Kada su Brijer d'Lil i Rov svojim sukobom na gvi-nejskoj obali doveli francusku i englesku vladu u konflikt,morali su najzad biti opozvani, i spor rešen na prijatelj-ski način. Hardgriv je analizirao taj slučaj u svojoj knji-zi »Uvod u parčanje Zapadne Afrike (Prelude to thePartition of West Africa«. U prilog tome je i slučaj iz1880., kad je Olivije d'Sanderval pregovarao sa pogla-vicom u Futa-Đalonu (Gvineja) kako bi osigurao vezuželeznicom između gornjeg Senegala i gvinejske obale,doživeo je neuspeh zato što je bio sam.

Ili, suprotno tome, kad je iste godine Braza potpisaougovor Makoko na svoju ličnu inicijativu, kad ga nikonije ovlastio da to uradi, imao je iza sebe Društvo geogra-

114

fa i Francuski Komitet Međunarodne Afričke Asocijacije,kao i ličnosti kao Leseps, Katrefaž, poslanika Zorž Perin-aitd. kojih se Ministar pomorstva, admiral Zoregiberi mo-rao da čuva.

Karl Peters se hvalio da je krenuo sam, i uprkos vla-di nemačkog Rajha. Ali, s jedne strane, on je bio dobiosredstva od članova Nemačkog društva za kolonizaciju, as druge strane, Peters je lagao. Fric-Ferdinand Miler jedokazao da je ovaj obavestio vladu, i da mu Bizmark nijezabranio da ide, ali ga nije ni podstrekavao.

Sesil Rodes je imao svoje ogromno bogat.stvo, i mo-gao je da formira svoju sopstvenu grupu, pa čak i danametne određenu politiku, čiji su metodi bili za disku-siju, ali čiji je krajnji cilj bio - direktna veza Rt dobreNade-Kairo - nije bio u suprotnosti sa vladom. Ukratko,lokalne ličnosti su imale adute, ali, kad su uspevali, toje bilo zato jer su bili podržavani. Osnovna uloga tihuticajnih grupa je bila formiranje velikog imperijalisti-čkog mita i slogana programske ekspanzije, a koji su la-nsirali bilo insistiranjem na ekonomskoj potrebi, iako tonije bilo toliko evidentno kako smo pokušali da utvrdimou »Mit i stvarnost francuskog kolonijalnog imperijalizma(Mythes et realites de l'imperialisme colonial francais)«,bilo nacionalističkom ideologijom, kao što je bio panger-manizam. I tako je stvoren afrički »blok«, ili euroafri-čki, u Francuskoj u vreme »trke na Čad«, ili nemački»Mittel Afrika (Afrika kao sredstvo)«, stvoreni spajanjemistočne Afrike sa Kamerunom, ili sjedinjenjem pod okri-ljem Portugala Angole i Mozambika, zatim mnogo putaponavljana britanska veza Rt-Kairo koji je francuski ka-petan Maršan nazvao »britanski krst«, optužujući Engle-ze da žele da sjedine egipatski Sudan sa Nigerijom.

Ovi ekstremni programi su plašili vlade, jer su do-vodili do zaključivanja veoma komplikovanih međuna-rodnih ugovora, a i velike troškove. Da bi ih realizovali,i napali kartu o podeli onako kakva je bila 1904 .g. tre-balo je oduzeti teritorije najslabijim, raskomadati portu-galske i belgijske kolonije, i delove dati najjačim. Sukobdo koga je došlo između Engleske i Portugala je uzbu-dio javnost, ne zato što se javnost mnogo brinula za Afri-ku, već radi forme, nepotrebno ponižavajuće koju jeSolsberi izabrao, i to ultimatumom od 11. januara 1890.g.

115

(J.A.Hanah: »Počeci Njasalanda (The Beginnings of Nu-assaland)« i R.J.Hamond: »Portugal i Afrika«). Projekatpodele od 30. avgusta 1898.g. je bio u okviru teze o zona-ma uticaja. Wilket je dokazao u svojoj knjizi »BelgijskiKongo i svetska politika (Le Congo belge et la Weltpo-litik)« da su ti projekti bili neprecizni, i da ih vladine a dmi-nistracije nisu uzimale za ozbiljno. Napori tih uticajnihgrupa nisu uvek nalazile odjeka i kod javnog mnjenja.Kad su događaji dovodili do toga da se na inicijativu ovihgrupa angažuje cela nacija, ova tiha većina nacije je na j-zad shvatila šta se dešava, i - bunila se. I postavljenproblem bi naglo dolazio u prvi plan dnevnih zbivanja.To se desilo kad je došlo 1881. g. do tuniskog revoltaposle potpisivanja ugovora u Bardo-u, zatim posle ubrza-nog povlačenja iz Lang Sona 1885.g., i povodom francu-sko-britanskog sukoba zbog Fašode. U svim tim slučaje-vima, javnost nije bila u toku onoga što se preduzima-lo. Rogzer Glen Brovn je u svojoj studiji »Fashoda r -concidered«, zatim The impact of domestic Politics onFrench Policy in Africa 1893-1898.« pokazao je kako jebila pripremana ekspedicija pod zaštitom francuskog afri-čkog Komiteta i vojnih ličnosti. Vlade, koje su bile zau-zete unutrašnjom politikom svojih zemalja, nisu mnogoobraćale pažnju niti raspravljale o tome na ministarskomSavetu.

Makako da su žestoke bile reakcije javnosti, one suse obično brzo stišavale. Uprkos dugih seansi interpelaci-ja u Skupštini, kao i burnih otkrića »kolonijalnih skanda-la«, te situacije nikad nisu dovodile ministre u opasnost.Izuzetak je Žil Feri koji je morao da da otkaz posle do-gađaja u Lang Sonu.

Značajan događaj s tvara jedan stav javnog mnjenjau najširem smislu, a l i više pitanja ne mogu istovremenotla okupiraju pažju. Ima uvek jedno pitanje koje domi-nira. Takvo mišljenje se stekne kad se prvo konsultujeondašnja štampa velikog tiraža, zatim štampa tzv. javnogmnjenja, literature i oralna tradicija. Između 1870 . i 1914.g. velike teme u Francuskoj su bile pokrajine Alzas iLorena i odvajanje crkava od države, koje su uzbuđivalemase. Stalno prisustvo ovih tema tokom tih godina potvr-đuje da su ostala »uzbuđenja« bila manje važna, i bila ne-ka vrsta »vatre od slame«.

116

S A D R Ž A JHronologija događaja ................................................................................................ 5PRVI DEO: CINJENICE

Uvod ...................................................................................................................... 11Glava prva

1. Početak rasparčavanja................................................................................. 13Glava druga

2. Borbe za basen reke Kongo ....................................................................... 22Glava treća

3. Berlinska konierenci ja................................................................................ 30Glava četvrta

4. Istočna Afrika ............................................................................................... 39Glava peta

5. Veliki sporazumi o podeli ............................................................................ 49Anglo-nemački ugovor od 1. jula 1890................................................... 52Anglo-irancuski ugovor od 5. avgusta 1890.......................................... 55Anglo-francuski ugovor od 8. aprila 1904............................................. 57

ZAKLJUČAK ...................................................................................... 62

DRUGI DEO: ELEMENTI IZ DOSIJEA I - DOKLE SE DOŠLO1. Dokumenti ..................................................................................................... 652. Problemi i sukobi oko interpretac ije

I Podela i afrički narod................................................................................ 101II Konverzija Bizmarka na kolonijalnu politiku .................................. 102III »Jagma« i »trka do zvonika« ............................................................ 104IV Mit o podeli u Berlinu ......................................................................... 107V Postupak oko hinderlanda i zone uticaja ........................................ 110VI Javno mnjenje i grupe ekstremista .................................................... 112

Anri Brunsvig: K a k o s e p a r č a l a A f r i k a .Prevela Nada Nedeljković. LektorMiloš Marković. Naslovna strana

Jozef Stehlik. Tiraž 1.000.Štampa »Sti l« Podvis.

Izdaje »Bagdala«Kruševac

Deoba Afrike se nije izvršila na Konferenciji uBerlinu 1885. g. već je počela još začetkom

prošiog veka, i to žestokim francusko-britanskimrivalitetom. U te sukobe se bio umešao belgijskikralj Leopold II i Nemačka. Pojam „sfera uticaja"

se po prvi put pojavljuje u zvaničnimdokumentima, što je i ubrzalo

komadanje afričke teritorije.Afrikanci su mirno podneli ovu

deobu, čiji je rezultat bio brutalno ubrzanje jednog

razvoja, što će ih dovesti do beznačajnog učešća ucvetanju svetske

civilizacije. Oni sutako izgubili

nit, i kontrolu svoje vlastite kulture, surovotraumatizovani imperijalističkom dominacijom.

Kako separčataAfrika