onda sutra ?

… Deca nisu ljudi u razvoju, ne, oni su bića za sebe, bića dosla iz sna, ali ne iz nečijeg sna, iz sna neke osobe, vec iz Sna u kome se zaceo nas Svet, Svemir, od koga je nastalo Sve...

3

Naslov originala : Cerf-volant pour un poème Sa francuskog preveo : Gilles Nikolić Lektor : Nikola Živanović

Edition RUELLE

4

ISBN : 978-2-9531938-1-7

Dépôt légal [email protected] Naslovna strana : Oleg Vid

Eddy Lane

5

mailto:[email protected]

Onda sutra?

6

Sutra …

7

eddy lane: onda sutra?

Predgovor

Budite uvereni, vrlo brzo nam se vraća, zahvaljujući “Onda sutra” taj dar: snovi! U tom smislu Eddy Lane je pravi čarobljak, šaman, slikar po zidovim i stenama oniričnog – imao sam tu sreću da, pre izvesnog vremena, otkrijem ono sto volim da nazovem ‘’kazivanja’’ i otada se stalno sećam tih snova, sećam se svojih snova i zato sam mu zahvalan.

Vrata su iza ove strane. Ne pratite vodiča, predhodite ga, vi ste, ovde, kod svoje kuce.

9

Dobrodošli a

Christian G@rp

10


Onda sutra?

11


Na plaži, dečak je držao kanap i gledao zmaja kako lebdi iznad njega. Vrlo lep zmaj! Veliki, ponosan, sa crvenim osmehom na svojoj beloj površini. Dečak ga je okretao i slao da leti visoko, vrlo visoko. Koračajući lagano peskom, posmatrao sam ih, kad mi čovek u blizini decaka reče:

― Lepo je, zar ne ? ― O, da, vrlo. ― Što ne biste i vi probali? Imam ih još puno ovde. Svi su predivni. Uživajte malo. Ne izdajem ih skupo.

13

Iznenađen, videh više zmajeva pored njega i dečaka.

― Vi iznamljujete zmajeve na plazi? ― Da, gospodine. ― A kako ih to iznamljujete? ― Pa, zavisi. Vi izaberete jednog, pustite ga da leti jedan sat. Zatim, napišete jednu pesmu i ako se pesma dopadne mom sinu i meni, onda je besplatno a ako ne, onda vas košta 10 evra. ― Ja ne znam da pišem pesme, a ni 10 evra nemam . ― Pokušajte, gospodine, dođite ovde. Dečak mi se približi na nekoliko koraka dajući mi znak hajde! Podigoh jednog sa peska. On polete odmah naviše i zatreperi pored dečakovog.

― To, gospodine, super! Gaspar ne voli da je sam gore.

Dečak se smejao. Držao sam kanap koji je vetar zatezao i čuh kako se smejem. Glave zabačene unazad, dečak odgovori na moje prećutno pitanje.

― Simon, zove se Simon, vas zmaj.

Gaspar i Simon. Decak i ja. Gaspar poskoči unapred. Pratim dečaka u korak i Simon zaigra pored svog druga, Gaspara. Dečak se smejao. Simon zadrhta malo, osetih kako se kanap u mojoj

14

ruci pokreće. Moj zmaj se sakri iza Gaspara, iskoči za tren na drugu stranu, i vrati se da pokaze, ponovo svoj osmeh. Jednim skokom unazad dečak se nadje iza mojih ledja, čuh njegov smeh iza sebe. Gore, sada je na Gaspara bio red da nesto izvede. On krete u krug oko Simona, zmajevi izmešaše piruete po nebu dok se pesak, na plaži pretvarao u crtež tragova dečakovih i mojih koraka. Plešući u ritmu naših usklika i smeha i pogleda stalno uperenih ka baletu dva zmaja, iznad nas, nisam ni primetio kako je vreme proletelo. Pošto je jedan sat uveliko istekao, čovek mi pruži olovku i list papira. Napisah svoju pesmu. Čovek je pročita a zatim i dečak. Posle jedne, dosta duge pauze otac mi reče:

― Mislim da mi ništa ne dugujete. Sviđa mi što vidim na ovom papiru, ali... Tommy nije mog mišljenja. Ovo nam se prvi put događa. Treba sve ponovo početi. Sat letenja za zmajave i zatim jedna, nova pesma. Sutra.

Dečak se smeškao.

― Onda sutra? ― Onda sutra!

Dečak je pošao za mnom da me isprati.

15

― Gospodine, vaša pesma je lepa. ― Ali ti bi hteo da se Simon i Gaspar ponovo igraju na nebu ? ― Onda sutra? ― Onda sutra!

16


Pozdrav

17


Završila si Marija, odlaziš? Provedi prijatno veče i vidimo se sutra.

Žena je bila na vratima, spremna da izađe. Okrenuta deci, ona im se osmehnu i manhu u znak pozdrava u pravcu vaspitačice i meni,

19

― Doviđenja! ― Doviđenja ! Pozdravi Marka! ― Hoću, hvala.

Deca se ponovo okrenuše ka meni i ja nastavih da objašnjavam crtež na postolju ispred sebe. Lagano završavajući crtež, govorio sam im da je crtati kao i govoriti, da je to objašnjavati rukom. Ako ustima mozemo reci : jabuka, isto tako mozemo je i nacrtati i bice jasno šta mislimo. Čak je ponekad bolje tako jer niko vam neće reći ne crta se dok se jede, kao što vam to kažu kad hocete da govorite punih usta...

Svi su se smejali. Naišao je poštar i doneo nam, kao i obično, nekoliko pisama i nekoliko dečjih novina i stripova.

Pogledao je dečje crteže i smejući se rekao :

― Klinci napreduju brzo, pazite se, uskoro će vas prevazići. Odoh, idem dalje, doviđenja!

― Doviđenja! Pozdravi suprugu, Aleks! ― Doviđenja! ― Hoću, hvala!

Okačio sam sve srteže na panoe oko nas, organizujući tako jednu malu izložbu. Sledilo je nekoliko protesta, zato što Kevin ima bolje izložen crtež, ili zato što je Anin suvise visoko, pa se ne vidi

20

dobro. Suze nisu bile daleko pa sam im obećao da ćemo svakog dana menjati raspored crteža, dodavati nove i tako su svi bili zadovoljni. Deca, siročad ili napušteni, živeli su zajedno i lako su to prihvatali. Uzeh svoju jaknu. Na vratima se okretoh.

― Doviđenja deco! ― Doviđenja! Doviđenja! Doviđenja! ― Profesore! ― Da?

Jedan dečak mi se približi.

― Profesore! Pozdravi… nekog!

žabica 21


Reka se račva i teče oko ade ‘’Stari zamak '' i na mestu zvanom poenta, desni krak, još uvek zapenušan posle izlaska iz ustave, susreće levi, mirniji i sa njim zajedno se širi I stvara malo jezero. Park dotiče to jezerce svojom alejom koja prati reku, još od mlina.

23

Odatle, sedeći na obali mogu da vidim Gaspara na njegovoj steni. Gaspar je ime koje sam dao jednom belom patku a stena je, u stvari, jedan malo veći kamen koji štrči iz vode na, jedva, desetak santimetara. Taj mali Gaspar, uvek sam, nikad sa ostalim patkama koje žive ispod mlina, voleo je da se postavi na taj kamen, naravno, kad ne bi šetao selom. Voleo sam da kazem: vidi, Gaspar je, opet na svojoj steni!

Par labudova mi prilazi. Mužjak izađe na obalu, na samo jedan korak od mene i kupi parčiće hleba koje mu bacam. Između mene i svoje ženke, borbeno raširenih krila, tako je štiti. Ponekad se čak i oglasi, ne preteći baš ali stavljajući do znanja da je on tu ukoliko bih ja bilo šta neozbiljno pokušao. Pokupivši i poslednji komadić hleba, polako se udaljiše.

― Gospodine, imate li kamenčiće?

Dečak položi nekoliko malih, okruglih kamenova pored reke. Nisam ga ni primetio kad je došao.

― Ovde ih nema pa sam doneo nekoliko svojih. Pljosnatih. Za žabice. Jel znate da pravite žabice? Ja sam, jednom, napravio deset. ― Deset? ― Ne, tri!

24

Nasmejao se, zadovoljan zbog mog iznenađenja. Stade tik uz obalu. Okrenut levim ramenom reci, baci kamen. Pluf! Pokuša još jednom. Pluf! Nijedan odskok, nijedna žabica. U trećem pokušaju isto. Ustadoh.

― Čekaj!

Uzeh jedan od knjegovih kamenčica.

― Jedan, dva, tri… ohoooo, napravili ste pet ili šest!

Uzeh još jedan i objasnih mu kako treba bacati. Treba se držati mekano, malo spuštenih kolena, ne smeš baciti suviše blizu jer tada on odskoči visoko i onda bude pluf, ne treba bacati suviše jako, misli na kamen i sačekaj da se primire talasi na površini!

Bacam! Kamen napravi više žabica, zakliza po vodi, ode daleko i lagano potonu.

― Hajde! Sad ti!

Dva! Pluf! Dva! Dva! Pluf ! Tri! Dva! PET!!!

Dečak gleda reku. Zadovoljan je. Obojica smo zadovoljni.

― Nema više kamenčića, reče gledajuci oko sebe. ― Ima!

25

Izvukoh iz džepa belutak. Pokazah ga dečaku i zagazih u plićak. Dva koraka. Snažnim zamahom bacih ga. Kamen dodirnu površinu, odskoči, polete tik iznad reke, dodirnu je ponovo, napravi dvadesetak žabica, zakliza površinom, polete i izgubi se u daljini. Dečak se okrete ka meni.

― Odleteo je, izgubio se! ― Ne, ne, gledaj !

Otvorih ruku. Vlažan belutak je na mom dlanu prelamao svetlost kroz nekoliko kapi svetlucajuci na suncu.

― Jednog dana, imao sam deset godina, kao ti sada, rekao bih, video sam kako jedan slikar stoji iza svog tronošca i posmatra sliku koju je upravo bio završio. Bila je naslikana obala, more, nebo... Okrenuo se, video da i ja gledam, onda je uzeo ovaj kalmenčić sa naslikane plaže na svojoj slici i dao mi ga. Od taga ga imam i čuvam.

Kamen je suv i stavih ga u džep.

― Znaš, i ja sam slikar sada i ponekad dodjem ovde i slikam stari mlin i obalu reke i reku.

Vraćamo se zajedno. Vidi, Gaspar je, opet na svojoj steni!

26

Pozorište

28


29

Kuća Poklenovih se nalazi na drugom kraju sela. Sretao sam ih retko, jednom na jednoj izlozbi u Parizu i nekoliko puta u pekari, u selu : dobar dan, dobar dan ...

Veoma me je iznenadio poziv gospođe Poklen i njeno pitanje da li bih mogao da pričuvam njihovo dvoje dece, te iste veceri. Nešto iznenada i hitno! I pre neko što sam stigao da bilo šta kažem, ona je, uz veliki uzdah olakšanja, počela da mi se zahvaljuje od sveg srca kao da sam već prihvatio.

Poklenovi, mlađi, Denis i njegova sestra Lea su me gledali radoznali kao i sva deca. Imao sam utisak da ćemo doživeti nešto izuzetno te večeri. Pokrenuh razgovor, isto toliko klasičan koliko i glupav. Klinci su, vrlo brzo, moja pitanja vešto izbegli i počeli da ispituju mene. Na kraju pade i pitanje koje me je malo začudilo:

― Volite li pozorište ? ― Da, naravno, volim pozorište. ― Volite? Genijalno! Onda, hajde da se igramo pozorišta, važi? ― Hajde, Hajde, recite da hoćete!

― Ma dobro ! Samo ne znam kako to mislite da se igramo pozorišta. ― To je lako ! Vi izmislite, vi se setite nekog mesta,

30

vi zamislite, setite se neke lepe priče, onda nam date uloge, kažete nam ko će šta da igra i mi igramo i posle nam kažete da li je bilo dobro i posle i posle ...

I odmah, da bi napravili mesta za scenu, oni pomeriše sto i stolice. Zahvaćen opštom euforijom odgurah kauč ustranu. Sedeći ispred njih, na podu kretoh da objašnjavam, kao bila je jednom jedna zemlja, jedno kraljevstvo, u stvari ta zemlja još uvek postoji ali ovo se dešavalo, davno, davno. Tom zemljom koja se zvala Danska, koja se i sada tako zove, vladao je jedan kralj čiji se sin zvao Hamlet … Pažljivo su me slušali dok sam ja opisivao scenu, delio uloge. Denis Hamlet, a mala Lea Ofelija. Imao sam utisak da im je podela uloga odgovarala.

― Ja sam, znaci Hamlet. A ti si Ofelija.

Denis, jako zadovoljan. Njegova sestra takođe.

― Da, da, ja sam Ofelija, Hamlete.

Jedino što, sada, ja nisam bio zadovoljan. Upošte! Besan, čak! Upravo sam predložio deci da učestvuju kao ličnosti u jednoj Šekspirovoj tragediji, u jednoj drami sa ubistvima, sa osvetom, u kojoj se ludi. Mora da sam i ja poludeo kad sam to mogao da uradim. Punom parom unazad da ispravim stvar.

31

― Ovaj, imam nešto bolje, jednu drugu priču. Slusajte me, slusaj me Lea i ti…

― Hamlet!

Njegova me reakcija zasmeja ali nastavih, okrećući se devojcici: gledaj, ti ćes biti Crvenkapica, tako sva slatka kakva jesi, a...

― A Hamlet da bude zločesti vuk, jel to? ― A ne, ja sam Hamlet a ti si Ofelija ! Eto!

Dečak je bio odlučan. Ali i ja. Ustadoh da zvanično objavim neopozivu i definitivnu odluku o izmeni programa našeg pozorista. Videh da je i Denis ustao i da izlazi na tepih na sredini sobe, na našu scenu. Najpre pognute glave, on se ispravi, pogleda me, uperi pogled, zatim negde u daljinu, pored mene i reče:

―To be or not to be, that is the question!

Kao gromom ošinut, usta zanemelih i ovorenih, ruke podignute i zastale negde između moje glave i ničega, čekao sam. Ostao sam tako, minut i vise, večnost i više. Najzad uspeh da pitam:

― Čekaj, stani, čekaj, otkud ti to znaš i to još na engleskom? ― A to je engleski? Ofelija! To je engleski, kaže

32

gospodin, to je na engleskom! ― Super, bravo, Hamlete, mnogo mi se dopalo!

Posle toga, sve vreme posle toga, ja sam ih slušao, gledao sam ih, ali bio sam bolestan, kao u groznici, u bunilu, goreći i ne verujući onome što vidim... klinci si bili izuzetni, igrali su odlično a ja sam bio bolestan, bolestan...

Ne sećam se trenutka kada su se roditelji vratili, pojma nemam kad i kako sam se ja vratio kući.

Desetak dana kasnije pozvao sam Poklenove. Javila se gospođa Poklen.

― Dobar dan, čujte, pozvan sam na otvaranje jedne izložbe. Poznajem i cenim umetnika i upravo zbog toga bih vam rado ustupio pozivnice a ja bih, ako želite, mogao da ostanem sa Hamle ...hoću da kažem sa Denisom i Leom.

33

Ptica

34


35

Kao i svake srede i petka, mala Lora Bart je došla na svoj redovni čas pevanja, praćena svojom mamom, gospođom Bart. Kao i obično gospođa Bart je izrazila želju da poseti moj atelje. Kao i obicno, posle desetak minuta ona je izabrala platno koje će kupiti i koje sam ja stavljao na stranu, znajući da ga neće poneti niti kasnije za njega pitati. Izašla je iz ateljea, osmehnula se svojoj ćerki i Mariji i izašla da bi se vratila kroz jedan sat, kao i obično. Kroz otvorena vrata mogao sam da čujem objašnjnja koje je Marija davala svojoj učenici. Mala Lora je bila izizetno obdrena, apsolutnog sluha.

― Lora, slušaj me ! Ti dobro pevaš, ali bi mogla još bolje i to mnogo bolje. Znaš, Lora, pesma je kao ptica, ti je pustiš i ona odleti. Kad pevaš, uvek ćeš moći da pustiš jednu pticu da poleti visoko ka nebu!

― Ptica ? Doći će ptica i odeteće? ― Da, da!

Čuh klavir. Najpre jednostavna vežba. Lora peva. Osetih da će se nešto desiti, zgrabih svoj blok. Lora peva, peva oprezno, oslobađa se i peva kao nikada dosada. Ustadoh. Lagano, nečujno, na vrhovima prstiju, jedne ruke ispružene ispred sebe kao da sam u mraku, priđoh vratima. Lora peva. Marija

36

prelazi na težu vežbu i Lora prati. Marija joj se pridruži, povede je svojim pevanjem da bi je ostavila samu u trenutku kada je Lorina pesma lebdela iznad nas, ne kao glas vec kao deo tog trenutka . Klavir se vise nije čuo. Marijini prsti miruju na dirkama. Lora pritrča prozoru.

― Ptica, gde je ptica ? ― Evo. Gledaj !

Pokazah joj crtež koji sam napravio slušajuci je : ptica u letu !

Posle mnogo godina, došavši, jednom prilikom, u Pariz, iz naše tihe provincije gde sada živimo, na ulazu u jednu knjižaru videli smo plakat :

Koncert, Lora Bart – Pinnina, soprano, datum, čas!

Plakat je bio na plavičastoj podlozi po kojoj je letela ptica, ptica sa mog crteža.

37

Diagonala belog lovca

38


Jednog dana, predložih da se na, jednom od dva kamena stola u gradskom parku nacrtaju šahovska polja. Niko nije obratio paznju na to. Pa ništa, sam ću! I jesam, jednostavno uradio sam to sam, naslikao sam ih. 64 crno-bela polja pružala su sada mogućnost svima koji su želeli da igraju šah pored reke u zelenilu i tišini. Ponovo se niko nije obradovao, niti me je bilo ko kritikovao, što je još čudnije. Nema veze! Ići ću sam i igraću sam! Ne baš sam jer šah može da se igra sa nekim, protiv nekoga čak i kad si sam. Izlazio sam u park, ali noseći, sa sobom jednu knjigu sa partijama koje su igrali veliki šahisti, većinom ruski velemajstori. Najviše sam voleo Lava Aljehina! Obožavam njegovu igru. Čak i u partijama koje je gubio njegova virtuoznost me je oduševljavala. Ta kniga sadrži, ne samo zabeležene partije, nego i biografije šahista, nekoliko pisama prijateljima, čak i jedan literarni pokusaj, samog Lava Aljehina, jedna pesma. Ali to sam retko čitao. Same partije su mi bile važnije.

40

Ponovo sam, nikakvo čudo, bio pred rasporedom figura u partiji koju je Aljehin igrao sa mađarskim velemajstorom, Saboom, na Malti, jedne daleke 1912 godine. Jedan mlađi par prođe pored mene.

― Dobar dan! ― Dobar dan!

Na drugoj strani reke, na šetalištu ispred zamka, neko je dozivao svog psa. Prepoznao sam glas. Znam i psa. Mali koker Stromboli, pas vlasnika cvećare. Posle toga zavlada tisina. Mladi par je verovatno, već na izlazu iz parka. Stromboli se poslušno vratio. Ili, ništa od toga, jedino što sam ja, glave medju dlanovina i očiju uprtih u trideset prvi potez belog, napustio ovaj trenutak, za trenutak. Crvena lopta se stvori odnekud i poče polako da se kotrlja po kamenom stolu, po mojoj tabli. Od ivice ka G8, polju na kome se nalazio crni kralj, ionako ugrožen šahom od strane belog lovca, iz tridesetog poteza ! Moja ruka je lebdela nad tridest prvim potezom ali ga ne odigra već se spusti na crvenu loptu i zaustavi je. Iza lopte je, pored stola stajala devojcica u belom, beli šorc, bela majica, bele patike. Plava kosa i crvena traka u plavoj kosi. Crvena kao i lopta. Ton sur ton! Dva plava oka me gledaju kao da imaju malo više nego samo desetak godina.

41

― Vi igrate sami? Sami ste i igrate šah? ― Aha, sam! A ti znas da je to šah? Mozda znaš i da igraš? ― Ne, moj tata igra šah, ali on uvek igra sa nekim. ― Da, da, ali šah moze da se igra i kad si sam. Objasniću ti ali najpre, ako hoćeš, objasniću ti, malo, šta je šah, kako se zovu figure i kako se šah igra.

Devojčica, zainteresovana, stavi loptu pored stola i sede na stolicu naspram mene. Imam iskustva sa decom njenog uzrasta, svog sam nećaka naučio da igra šah. Postavih figure u početnu poziciju. Beli, crni! Obe strane imaju svog kralja i kraljicu! Lovci su pored njih ! Sluša me i prati moje prste koji dodiruju, podižu figure, vraćaju ih na njihova mesta. I onda joj rekoh, da u jednoj knjizi mogu biti objavljene, opisane mnoge partije i onda neko, kao ja, moze to da čita i da igra te partije iako je sam. Kad sam završio pogledah i videh milione pitanja koja će se prosuti i koja se, zasad kriju iza koncentrisanog pogleda i malo stegnutih usnica. Devojčica mi pokaza, stavi prst na jednog pešaka na e2. ― Kako se on zove?

― Pa, rekao sam ti. To su pioni. Njih je osam. A ovo je lovac i on se kreće…

42

― A, ne, ne ! Ne tako ! Nego, evo, naprimer ja se zovem Endžel. Gledala me je insistirajuci pa sam se nasmejao i predstavio se i sam. Bila je zadovoljna i ponovo postavivši prst na pion na e2 i pre nego sto sam ja mogao da prilepim jedan pokroviteljski, dobronameran osmeh na svoje lice, kao a, pa ne, to je igra, to je šah, oni se ne zovu kao mi, devojčica ustade :

― Ovo je Aleksendar, a ovaj se zove Ivan a evo, ovo je Sergej ! Njen prst dotače pione na e2, d2 i f2. A kraljica se zove Katarina! ― Baš mi je drago, pokušah da održim nivo, baš se radujem sto sam vas upoznao Ivane, Sergej i Aleksandre.

Ali to nije bilo sve, nije dilo dovoljno. Ni izdaleka! Endžel ode korak ustranu i posle jednog naklona, kao sto jedino baletska skola to omugacava, gledala me očekujuci da i ja uradim nešto, nešto kao ona, približno makar. Bilo je, očigledno da je to bilo namenjeno kraljici Katarini. Nemam ni minut baletske niti bilo koje škole elegantnih pokreta ili ritmičkog obrazovanja, ali dadoh sve od sebe, dozvah u sećanje sve filmske scene sa your highness, votre majesté, i poklonih se :

― Vaše veličanstvo!

43

Devojčica je bila ponosna. To mogu reći za sebe. Ona mi priđe, pruži mi ruku I pođe ka izlazu iz parka. Posle desetak metara mi mahnu jos jednom. I ne samo meni:

― Doviđenja, Ivane, Aleksandre, Sergej. Vaše veličanstvo, doviđenja!

Ostavši sam, odigrao sam svoju omiljenu partiju sa Malte. Završnica u kojoj, očigledno izgubljeni beli, Lav Aljehin, uspeva da dobije partiju, jednim genijalnim matom u tri poteza, šah, šah, šah i mat! Poznajem tu partiju odlično, stotinama puta sam je analizirao, odigrao ali svaki put me tih nekoliko poteza oduševe da ponekad, kao sada, ustanem i aplaudiram, stojeći, sam, pored kamenog stola, pored reke, nasuprot Starom zamku s druge strane reke.

Sumrak je počeo da najavljuje kraj dana. Neću imati vremena za jos jednu partiju. Sutra je novi dan. Sutra bih mogao da se bacim na Aljehinovu partiju zvanu ‘’Šampanjac’’. Zasto je tako zovu? Začudi me da dosada nisam tražio odgovor na to. Otvorih knjigu. Trazeci pod ineksom ‘’Šampanjac’’, pročitah:

Partija, odigrana protiv Olega Čilokina, 1913 u dvorcu ‘’Ožije’, u Šampanji, za vreme boravka Lava

44

Aljehina u Francuskoj u pratnji svoja tri sina: Aleksandra, Sergeja, Ivana i svoje supruge Katarine.

45

eddy lane : onda sutra

Osmeh

46


Pitanje osmeha! Važno pitanje! Zašto je to tako sa osmesima?

Pitanje je važno ali, čudna rabota, ne treba nam, baš neki odgovor. Ni neki, ni uopšte. Važno je da o njima govorimo. Postoje, znači!

Ima ljudi koji nose osmeh na svojim licima, dugo pošto su rekli ili čuli nešto lepo, ili pošto su pomislili na nešto prijatno, na nekog bliskog. Šetaju taj osmeh po pijaci, došavši da kupe nešto, ili se zaustave sa tim osmehom na usnama ako nalete na crveno na semaforu. Lebde osmesi i nista. Njihovi vlasnici grabe dalje, onako, nasumice, nasumice za osmehe, vlasnici, oni idu nekuda, imaju neki cilj.

48

A poneki ga ugase odmah. Ugase osmeh čak i pre neko što je ovaj uspeo da doživi svoj vrhunac, da se sasvim raširi na licu.

Meni se dešava da satima nosim osmeh a da pojma nemam kada sam ga zakačio ispod brkova.

― Ej, gospodine, vi se smejete. Ana vidi ! Jedan dečak iskoči ispred mene, na stazu kojoj sam prolazio kroz park. ― Pa ja, ovaj...

Ne čekajuci moja objašnjenja, ima i pravo, ne znam sta bih mu mogao da ponudim kao objašnjenje, dečak se okrete i otrča do devojčice, desetak metara dalje. Saznaće se da su to sestra i brat, on devet godina, devojčica deset. Deset godina! To vam daje autoritet. Ona lupi stopalom o zemlju:

― Da, ali opet nisi rekao: dobar dan, Tomo! Najpre treba reći dobar dan!

Tom se zaustavi. Suviše naglo i umalo ne pade, to mu bi smešno. I da bi se, valjda opravdao, umesto da, bilo šta kaže, on stavi svoj poljubac na dlan, podiže dlan do napućenih usnica kao da ce reći: oooo, lagano, dahom posla svoj poljubac ka meni. Brzo se oslobodih svog bloka, stavih ga na travljak, skoro ga bacih i sačekavsi sekund, dva, vreme da

49

poljubac doleti do mene a onda skočih uvis, koliko mogu i ispružene ruke presretoh i uhvatih ga. Moja ruka se zatvori, drugom, desnom mahnuh pobedonosno: ćapio sam ga!

Iznenađeni, Tom i njegova sestra Ana su me gledali začudjeno, čekajući da vide šta je, sada, ovo?

Podigoh ga i nežno ga postavih na svoj obraz. Sada ja skliznuh sa usana jedan poljubac na dlan i zamahnuh, kao da ću baciti loptu i poslah ga u pravcu Toma. Videh ga, kako se sprema na skok, pokleknuvši i prateći let skoro do zemlje. Imitirao me je. Kada je ocenio da je poljubac iznad njega, skoči, zgrabi ga i pobedonosno ga uz uzvik prilepi sebi na lice, snažno, skoro kao šamar. Naravno, odmah mi je poslao jos jedan poljubac. Poleteh u stranu, levo, da bih ga uhvatio jer je, eto, tamo poleteo. Pogledom sam ga, pažljivo pratio. Morao sam jos korak, dva ulevo i da zatim jednim skokom, ispružene ruke, krajnjim naporom uhvatim poljubac. Zadihan, vratih se i taj poljubac postavih na vrh nosa. Tom je to isto uradio sa mojim. Nastavili smo i svaki put sam dočekivao i slao poljubce na drugi nacin: kao fudbaler, koji ubacuje loptu iz auta , kao košarkaš (skok-šut) , dočekujući ih na konju u

50

punom galopu, plivajući ili klizeći po ledu. Ana nas je obojicu hrabrila :

― Super odigrano Tom, bravo gospodine!

Tom je ponavljao i imitirao me sve dok …

Bio je na mene red da pošaljem poljubac. Pratio ga je pogledom ali umesto da ga sačeka, uhvati i stavi na svoje lice, on se pomeri ustranu i propusti ga ka Ani. Ana ga ne uhvati rukom, ona ga sečeka, nagnu malo glavu i pusti ga da se sam položi na njen obraz. Zatim mi ona posla svoj. Tom ga propousti i otprati poglegom, dodavši mu, da pojača let, svoj dah. Otvorenih dlanova, jedan uz drugog, kretoh mu u susret nekoliko koraka i pažljivo sklopih ruke oko njega. Blago kao da držim pticu. Deca mi se pridružiše. Svi se spustismo na kolena, napravivši mali krug oko uhvaćene ptice u mojim rukama. Lagano otvorih dlanove. Jedan žuti leptir prhnu, polete. Tri ili četiri, odmah za njim. Deset, trideset, na stotine! Anine i Tomove kovrdže zalepršaše pod talasima vazduha uzburkanog pokretima njihovih krila. Oduševljeni pogledi, širom otvorenih dečjih očiju su se ukštali, gubili i ponovo svetlucali između hiljadu žutih leptira koji su se dizali ka nebu kao izvor.

51

Malo odvojeni, malo kasneći, još tri leptira, tri poslednja poleteše, kružeci oko naših glava i poleteše ka cveću.

― Gospodine, vi se još uvek smejete. Ana, vidi!

Zamak u pesku

52


Izdaleka već, videh dečaka od juče. Posmatrao je svoj grad u pesku.

― Koliko imaš godina ?

Mogao sam da kažem nešto drugo. Mogao sam mu reći da sam ga video juče kako pravi zamak od peska i da me je oduševio oblicima koje mu je davao. Mogao sam mu reći da znam da je čuo glas

54

žene koja ga je zvala, više puta, svaki put sve jače. Mogao sam mu reći da ga tražim da bih mu govorio o njegovim skulpturama.

― Imam devet godina, idem u treći razred, volim da idem u školu i učiteljica nije stroga.

Da, mogao sam mu reći nešto drugo. Dečak je zaustavio u samom početku, pitanja koja mu odrasli uvek upućuju. Bio je na kolenima, pored svog zamka od peska. Podiže glavu, pogleda me i nasmeja se, čini mi se, iznenađen:

― Vi ste, juče videli moj Kraljev posed. Vi imate plave oči a ja umem da čitam u njima.

Sedoh pored njega.

― Znate li da napravite sliku sa morem i plažom i talasima.

― Da, to cesto slikam.

Zna da vidi u plavim očima, zna da slikam! Nasmejah se. Dečak me pogleda. Plave oči.

― Sliku sa morem, sa talasima i sa barkom, spremnom da se njom otisnete na pučinu. Stvarno da krenete. Zaista ! Osetićete vetar na licu.

55

Glas žene. Zvala ga je. Vidi, isto ime kao i moje. Juče nisam jasno čuo

― Jednog dana uradićeš tu sliku.

Dečak ustade.

― Znaćeš. Osetićeš. Pre nego kreneš barkom, pre nego se otisneš ka pučini, naslikaj ostrvo. Sa plažom. Sa plažom sa peskom. Biću tamo, čekaću te.

56

Trka

57


Dva puta nedeljno izlazim da trčim. Najčešće šumom u blizini crkve St.Quentin. Vrlo retko neko tamo dođe iako je staza, odlična. Mnogi više vole da

58

trče ulicama grada, tamo gde mogu da budi viđeni. Ali to su džogeri sa trakama oko glave, sa štopericama na ruci, skupim patikama. Nisam to ja. Ja trčim.

Posle dvadesetak minuta sporog, maratonskog ritma, zastanem i uradim nekoliko vežbi a zatim ponovo maraton da bih s vremena ne vreme ubrzao i ponekad sprintovao desetak, dvadesetak sekundi. Kada sam hteo da ubrzam, čuh iza sebe korake, brze i lake. I, u visini pojasa, s moje leve strane pojavi se plava glava po kojoj su, u ritmu koraka, odskakivali plavi pramenovi, napred, po čelu dok su pozadi šibali ramena jednog dečaka u crvenoj trenerci.

Sustigavši me, nastavi da trči pored mene, čini mi se bez namere da me prestigne. Ne gleda me, ništa ne govori. Ni ja ne progovaram. Trčimo jedan pored drugog. U tišini. Osećam da bi hteo da nešto kažem. Osećam da se nije, tek onako prilepio uz mene, da nešto hoce, da nešto sprema. Važi, mališa I ja sam raspoložen za igru. Ali ćutim. Čekam da učini prvi potez.

― Dobar dan! ― O, zdravo, odgovorih!

59

Opet tišina. E pa, hajde da vidimo ko je ko u ovom šumarku! Smejao sam se u sebi. I ubrzah! Ali postepeno, da bi dečak mogao da prati. On prati, ubrzava, napreže se ali ne zaostaje. Zasada. Ubrzah još jednom. On se držao, borio nekoliko metara zatim je otpao. Nisam se okretao. Smejao sam se i usporio. Kad je ponovo bio u istoj liniji i skoro me dotakao ponovo mu pobegoh i posle pedesetak metara usporih i zaustavih se. Kao da se ništa nije desilo, počeh da radim vežbe. Dečak mi priđe.

― A što, a što niste, bio je zaduvan, a zašto niste … nasta…nastavili, pa da vidimo ko bi pobedio? ― Pobedio? Pobedio u čemu ? Ne razumem o čemu pričas. ― Ne? ― Pa, ne!

Gleda me, pokušava da povrati dah. Dadoh mu znak da nastavimo korakom.

― Čuj, jeste, ubrzao sam i to namerno, ali šale radi i bez namere da te ti se podsmevam …

― Ne, ne, nema to veze, trka nije završena, trka će tek da počne.

― Drugi put, važi? Nego, reci mi s kim si došao? Sa tatom ? Ja dolazim često ovde…

60

― Onda znate da se ova staza račva i da oba kraka izlaze na proplanak, na kome...

Klinac ne odustaje. Hoće svoj revanš, ne razumem kako to misli da može da uradi ali vidim da neće popustiti.

Naravno da znam da se staza račva, znam i proplanak na koji izlaze obe strane. Na pedesetak metara dalje, po izlasku na proplanak vidi se dolmen, najveći I najlepši u oblasti.

Znači, moj mali tvrdoglavi protivnik mi predlaže trku, svako svojom stazom, koje imaju istu dužinu i pobednik je onaj koji prvi stigne do dolmena. Da trčimo odvojeno, razumem, niko ne utiče na protivnika nekim ubrzanjima, taktiziranjem, ali ne razumem da misli da može da pobebi. Ne razumem. Razumem – povređena sujeta i želja da se osveti ! Dobro, prihvatiću! Tako ću moći da organizujem nerešeno. Stigli smo do mesta gde se staza deli. On me gleda krećemo?

Krenuli smo. Više se ne vidimo. Trčim brzinom kojom, ocenjujem, trči i takmac. I, ne znam koji me đavo, opet spopade, krenuh punom brzinom. Luda ideja : da stignem i da se sakrijem iza dolmena i da čekam. Dečak će, zapenušan od sreće što me ne vidi, što sam zaostao, doleteti do dolmena i… ja cu

61

izaći. Nije ni pošteno, ni elegantno a najmanje vaspitno ali želja da se nasmejem bila je jača. Nastavljam brzinom dobrog srednje-prugaša što sam i bio, dok sam bio u klubu. Izleteh na proplanak i videh lepi, beli dolmen. Na nekoliko koraka ispred njega, osvrtoh se, što je bilo nepotrebno, dečak nije mogao biti na proplanku, još je u šumi. Okretoh se ka dolmenu, ponovo, ruke već ispužene da ga dodirnem i tražeći gde da se sakrijem kad… videh dečaka kako iskače iza njega smejući se:

― Pobedio sam! Pobedio sam!

Prisutan sam i vidim ga. Inače, znam da nije moguće. Nije moguće. Može i ovako: Nemoguće je! Ima takve dece, čuda od deteta ali ne ovako. Mozart moze da komponuje opere u desetoj godini, da daje koncerte sa četiri ali telo je telo i fizički je nemoguće razviti brzinu kojom trci odrastao i treniran čovek. Pa kako onda? Pojma nemam, neću da znam, nije moguće znati sem da nije raketa, tatin ferari, helikopter ? Boli me glava od nemoći. I još klinac skače i urla.

Konačno se smirio. Smirio se, ali da bi mi zadao još jedan udarac:

― Ako niste previše umorni, može revanš? Odavde! Svako svojoj stazom do mesta odakle smo pošli.

62

Ovaj mali je otkačio. A što da je on otkačio. Stigao je pre mene, jel tako ? Dobro, neću da razmišljam. Prihvatam! Tako ću naći odgovor. Krenuću, iz mesta, punom parom, otrčacu do račvanja, nastaviću njegovom stazom, njemu u susret i videćemo. Raketa, tatin ferari, helikopter? Znam, to sam već rekao ali mi nedostaje maste za nesto drugo. Videćemo!

Hajde mali, start!

Svom snagom, punom brzinom pretrčah proplanak do ulaska u šumu, moj deo šume, mojom stazom dođoh do račvanja. Tu ću krenuti desno i njegovom stazom, njemu u susret. Nepotrebno! Susret je tu!

Plava kosa, ispod njih plave oči koje me gledaju. Dečak sedi na travi pored račve. Zastadoh za trenutak. Gledam ga, nema šta da ne verujem, plavi dečak sedi na travi pored staze! Bez reči kretoh i otčah njegovim krakom do proplanka, pogledah dolmen i korakom se vratih do mesta gde je on i dalje sedeo. Čak se i ne smeje više. Osmeh samo, onako, drugarski i to je sve. Sedoh pored njega.

― To vam je genetika! Kod dvojice od mojih stričeva a isto kod jedne tetke i to sa mamine strane…

63

Neće valjda, sada, da mi uvaljuje neku teoriju o genetskim izuzecima, o genetskim talentima u atletici. Stani, mali, stani. Talenti postoje ali ne ovako…

― Kažu da je retko, ali da je zaista genetski problem. U stvari nije to problem. Blizanci nisu problem.

Dečak se osmehuje, stavi ruku na moje rame, pokaza mi rukom. Pogledah u tom pravcu. Jedan dečak, plav, u crvenoj trenerci izađe iza jednog hrasta. On pokazuje na dečaka koji sedi pored mene. U isti mah, rekoše obojica, u stereu:

― Moj brat...

64

Kant i Karl

65


Argose, dođi, idemo na reku!

Treba sići sa puta, odmah posle mosta, preći polje i šumu i posle desetak minuta izlazi se na reku. Moj

66

pas zna kuda idemo i odluta da pronjuši levo, desno i posle toga mi se pridruži na obali. Kao i obično nekoliko pivski flaša, bačenih na šljunak, znak da su dolazili ribolovci.

Deblo oborenog drveta služi mi kao klupa. Knjiga pored mene.

Reka je mirna. S vremena na vreme, ribe iskoče ili dotaknu samo površinu. Prijatan šum i nekoliko talasa. Argos leži pored mene. Jedan automobil prelazi preko mosta i zaustavlja se, brujanje motora prestaje, vrata na kolima se zatvaraju, nejasni glasovi i opet tišina. Pročitah dve, tri stranice. Uzeh nekoliko kamenčića i bacam ih u reku, jedan za drugim. Prave talase koji se u krug udaljuju od mesta gde je kamen pao. Talasi se udaljuju i usporavaju od pluf-a da bi se konacno slili u mirnu površinu reke.

― Šarle!

Muški glas. Pluf. Čudno je kako smo uvek ozbiljni kad pravimo koncentrične talase na vodi. Talasi igraju poštujuci svoju geometrijsku koreografiju. Pluf, pluf! Bacio sam dva kamena, skoro, istovremeno. Talasi jednog susreću talase drugog, ukrštaju se, stvaraju nove geometrijske šare. Koliko sam imao godina kada sam čitao Kantovu Estetiku?

67

― Šarle!

Isti glas. Pluf ! Kant govori o tim malim talasima. On to objasnjava ljudskom potrebom da utice na okolinu i da posmatra posledice. Plouf. Moj pas je, recimo, bio zainteresovan prvim pluf-om i kad je video da to ne pruža priliku da se nešto pojede, da to nije igra, izgubio je sav interes za moju inicijativu, za Kanta i za kamenčiće. Čovek menja, hoće da menja. Uostalom, tako je i opstao. Nije ga njegova fizicka adaptacija održala u evoluciji vec što je menjao okolinu u svoju korist. Oružje zbog nedostatka snage, konj, auto, avion kao nadoknada za nedostatak brzine I sve ostalo, odelo, koje postaje moda, a u stvari je zaštita od hladnoce. I kad je krenuo tim putem, da menja, da stvara, da izmišlja, da upotpunjuje nastale su piramide, Milonska Venera, Đokonda, mostovi …ali i bombe, ratovi. Šarle!

Ponovo čujem glas i istovremeno i korake iza sebe. Jedan dečak dolazi stazom. Prilazi nam i daje malo od svog parčeta hleba Argosu.

― Dobar dan. ― Dobar dan, ti si Šarl? ― Da. Ali se piše sa K. Karl!

68

Pluf. Dečak gleda kruzne talase. Zatim gleda ka meni. Pluf. Isto! Odgleda talase dok se ne smire a zatim pogleda mene. Čudno! Pouf! Isto! I ponovo! Svaki put njegov pogled, sa površine reke, skrene ka meni. Pomislih da mu govorim o Kantu ali nisam. Ne samo zbog njegovog uzrasta.

― Pitaš se zašto? Pitas se zašto ja to radim? ― Karle! Karle! ― Zovu me. Moram da idem.

Decak dodirnu Argosa, ustade i uputi se stazom. Na ulasku u šumu se okrenu.

― Ne ! Vaše lice ! Vi ste tužni svaki put kad kamenom razbijete reku. Da li ste ih brojali? Možda pomišljate, mozda se bojite da, jednog dana, reka više neće moći, više neće hteti i da se više nikad neće vratiti?

Okrenuo se. Njegovi koraci se udaljuju. I mi bismo mogli da se vratimo. Ustanem. U ruci imam još jedan kamen. Reka protiče u tišini. Osetih kako mi kamen skliznu iz ruke. Pade pored mene.

― Argose, dođi, idemo!

69


70

Upaliti dan

71


Osećalo se proleće. Lišće na jorgovanu je imalo boju koja predhodi otvaranju pupoljaka. Hteo sam da iskoristim lep dan i da postavim novo osvetljnje

72

na nekoliko mesta u vrtu. Praćen psima, krenuo sam da postavim, pobodem nove lampe.

Najpre, naravno pored mesta gde će, kasnije biti sto sa stolicama. Bio sam nestrpljiv da vidim kako to funkcioniše ili kako ne funkcioniše. Lampe se pale i gase udarom dlana o dlan. Kao aplauz. Bar tako piše u uputsvu. Zemlja je bila meka pa sam bez teskoće postavio prvu lampu. Veliki trenutak! Prvi pokušaj! Klak! Upalila se! Klak! Ugasila se! Radi! Funkcionise! Pokušah jos nekoliko puta. Klak! Klak! Klak! Klak! Svetlo! Ugašeno! Svetlo! Ugašeno!

―Super!

Prepoznah glas. To je devojčica koja,često prolazi ispred moje kuće, sa svojom mamom.

― Super! Kako to radite?

Odoh do ograde i otvorih joj vrata. Njena mama je razgovarala sa komšinicom preko puta ulice. Osmehom i pokretom glave, istovremeno mi reče dobar dan i dade odobronjenje svojoj ćerki da može da me poseti. Mahnuh im obema i povedoh devojčicu ka lampi.

― Dođi da vidiš ! Dođi da vidiš čarobnu lampu !

73

Devojčica me prati, psi nas prate, radoznali i spremni na igru. Priđoh lampi, pogledah je značajno.

― Pažnja !

Udarih dlan o dlan. Klak! Lampa zasija. Zastadoh trenutak da dam značaj čaroliji i ponovo udarih dlanom o dlan! Klak! Lampa se ugasi! Ponovih još jednom Klak! Klak! Mala je oduševljena. Pokušava i ona ali njene ruke ne prozvode dovoljno jak zvuk da upali ili ugasi lampu. Gleda me upitno.

― E, nije dovoljno samo lupiti dlan o dlan. Treba izgovoriti čarobne reci. Treba znati čarobnu formulu Posmatraj!

Pravim se kao da se koncentrišem. Pomeram usne kao da izgovaram neke tajanstvene, moćne reči. Klak! Radi! Klak! Ugašeno! Ona se smeška. Čini mi se da sprema nešto. Ima nečeg lukavog u tom osmehu. Čak me i ne pita koje su to čarobne reči.

― I ja znam čarobne reci. Ja znam da upalim dan. ― Stvarno?

― Da. Gledajte i slušajte!

74

Ona odmače ruke, dlanova okrenutih jedan prema drugom, spremne za aplauz.

― Pažnja ! Kad ja udarim dlanom o dlan, zatvorite oči ! Važi? ― Važi!

Ona lupi dlanovima. Klak ! Zatvorih oči.

― Noć !

Prasnuh u smeh ali nisam otvarao oči. Pa, zaista je mađija! Lukava mađija! Klak! Otvorih oči.

― Dan !

Prezadovoljna je. Umirem od smeha. Hoće još. Klak!

― Noć!

Klak! Otvaram oči. ― Dan!

Klak! Smejem i zatvaram ih. ― Noć!

Tišina. Ništa. Čekam zatvorenih očiju. Ništa. Čekam i dalje.

― Zora!

75

Otvaram oči. Vidim je, drži ruke odvojene, dlanovi jedan prema drugom na petnaestak santimetara. Lagano ih primiče, jedan drugom. Spaja ih. Njeni se dlanovi dodiruju. Njene usne se nečujno pomeraju: dan! Bez glasa. Osmeh na njenom licu eto, kao što sam rekla: umem da upalim dan.

― Zoro, hajde, treba da idemo!

Njena mama je prišla ogradi i zove je. Odlaze niz ulicu. Zora nesto priča. Sto posto joj govori kako je uspela da me iznanadi, kako je uspela da upali dan, kao sto je obećala.

Bio sam iznanađen njenim lukavstvom da predvidi kada će je mama zvati, da to iskoristi, da pripremi situaciju i da to usinhronizuje. Super odigrano. Ukoliko je igra.

Kad je pala noć, osetio sam čudnu uznemirenost. Valjda umor. Najbolje će biti da idem na spavanje. Zaspao sam čim sam legao.

Probudio sam se i pogledao na sat. Jedva ponoć. Ustao sam i obukao se. Pozvah najstarijeg psa. Izasli smo na ulicu. Noć, tamna, bez mesećine ni zvezda. Krenuli smo u pravcu odakle je Zora, uvek dolazila sa svojom mamom.

76

Ulice su bile u mraku. Nijedan prozor osvetljen. Oslanjam se na psa i pratim ga, osluškujući njegov dah i njegove šape po tlu. Išao je kao da tačno zna kuda me vodi. Po mojoj proceni, bližili smo se izlazu iz sela, išli smo ka poljima pored reke. Čuh da se vrata, na jednoj kući otvaraju. Tračak svetlosti pada na ulicu. Moj pas potrča ka ženi koja je izašla iz kuće. Prišavši, videh da je to Zorina mama.

― Ovuda, osvetliću vam!

Držala je lampu u ruci i osvetljavala prilaz kući. Priđoh joj i pre nego što sam mogao da nešto kažem, tražio sam neko objašnjnje svom prisustvu, ona se osmehnu:

― Ne brinite. Zora je dobro. Spava.

Nisam znao šta da odgovorim. Nije to bilo pitanje ali sam hteo da kazem nešto. Najzad rekoh:

― Da, da, naravno, sasvim je normalno da spava. Noć je. ― Da, normalno je da je noć. Zora spava.

77

eddy lane : onda sutra?

78

Frizbi

79

eddy lane : onda sutra ?

80

Lopta otskoči, pade na stazu i otkotrlja se između klupa na metar ispred Argosa koji je jurio za njom. Uspeo je da je uhvati ali mu ona skliznu između zuba i pokusavajući da je, ponovo uhvati, on je odbaci još dalje. Argos, koji nikad ne odustaje, nastavi da trči za njom, uletevši u pošumljeni deo parka. Odjednom, iznenađen videh loptu kako leti u suprotnom pravcu i Argosa koji je prati u galopu. Iza njih se pojavi jedan dečak. I on je trčao za loptom i psom. Shvatih da je on uhvatio loptu i bacio je ponovo na stazu. Proleteše pored mene i Argos konačno uhvati loptu i zadovoljan potrča sa njom ka dečaku. Našao je novog drugara za igru. Dečak uze loptu, baci je :

― Idi, idi Argose, donesi loptu!

Nisam se mešao u ugru. Gledao sam ih. Dok je Argos jurio za loptom dečak mi doviknu:

― Vrlo je lep vaš pas. Znao sam jednog drugog psa koji se tako zvao ali je to bilo jako davno.

U jednom trenutku Argos dotrča do mene i spusti loptu kraj mojih nogu. Najzad, pomislih, najzad se setio da bih i ja mogao da učestvujem u igri.

81

Međutim, nije bilo to. Argos se vrati ka dečaku i zainteresova se za nešto sto je ovaj bio ostavio na travnjak, pored staze na kojoj je stajao. Dečak podiže jedan crveni disk; bio je to lep crveni frizbi! Osetih da se diže vetar. Povetarac. Sa osmehom na usnama, dečak je pokretima, mimikom pokazivao Argosu šta će se dešavati. Pripremajući ga da trči i skace za frizbijem. Njegovi su pokreti bili mekani, lelujavi, kao u magli, iako je dan bio sunčan. On sam je bio, pomalo fluidan, bez jasnih obrisa. Ovaj me je utisak zbunjivao, pa sam pokusavao da izostrim pogled. Dečak baci frizbi i polete za njim, zajedno sa Argosom. U pokretu je, jos vise izgledao kao providan.

Glupost, odmahnuh rukom.

Dečak ipas su se igrali kao prava deca. Psi su kao deca. Dečak je uspevao da baci crveni frizbi vrlo daleko, iako su njegovi pokreti bili mekani, neodredjeni. Osim toga, putanje koje je njegov disk crtao po vazduhu, bile su neobične i začuđujuće. Ponekad bi frizbi poleteo daleko i odjednom bi počeo da se okreće, poskakuje, kreće naviše da bi se u sledecem trenutku strmoglavio ka zemlji. Ili bi leteo lagano i ostao bi da lebdi dugo, dugo pre nego se spusti. Ukoliko se ne varam u onome sto vidim.

82

Uglavnom, pas i dečak su uživali u igri. Vetar se malo pojačao.

― Gospodine, hajde, igrajte se sa nama!

Pošto mi je pokazao kako se baca frizbi, pokušah i bio sam iznenađen da vidim kako je odleteo daleko sledeći putanju lepe parabole. Sada smo obojica bacali a Argos donosio što ga je radovalo jos više. Ponesen igrom, pokušavao sam da bacam sve dalje i dalje. Dečak se smejao i smejao.

― Aha, vidim da hoćete da bacite dalje od mene! Važi! Prihvatam izazov. Bacamo, svako tri puta. Najdalji let je pobednik.

Smejao se i smejao. Nije mi bilo jasno zašto. Ali sam se i ja smejao.

Prva dva bacanje nisu dala prednost nikome. Za moj, treći pokušaj uzeh zalet od dobra četiri koraka i bacih ga svom snagom. U nekoj drugoj situaciji ne bih, naravno pokušavao do poslednjeg daha da budem bolji od nekoga ko je, još uvek dete, ali sam osećao da sada, sa ovim dečakom nije sasvim tako. Frizbi je odleteo vrlo daleko Bio sam zadovoljan ali ne i siguran da ću pobediti Dečak, smejući se još uvek, uze frizbi i baci ga. Crveni disk je leteo nisko i već na dvadesetak metara kraćem odstojanju od moje putanje poče da usporava i izgledalo da će let

83

biti, daleko kraći od mog. Argos pođe da ga donese, kad frizbi zadrhta, krete naviše, ubrza, podiže se visoko, visoko, zaokruži i kovitlajući oko sebe samog pade na metar, metar i po dalje od mog rekorda. Bio sam poražen ali više od toga bio sam zaprepašćen onim što sam video. Frizbi je leteo protiv svih pravila aeronautike, kao izazov samim pticama čak, radio je šta je hteo u vazduhu

― Šta je ovo bilo? Ovo nije moguće ! ― Imao sam više sreće, to je sve!

Ništa mi nije bilo jasno. Argos je doneo frizbi Vetar podiže opalo lišće. Dečak reče:

― Vreme je da se vratim, vi ste dobro igrali i ja vam posvećujem i dajem vam pobedu.

Priđe, pomilova Argosa a meni dade poljubac u obraz. Usne su mu imale dodir kao dah vetra, kao pero. Zagrlio sam ga. Bio je lak kao vazduh. Vetar se pojačavao.

― Odoh, reče dečak.

Bio je, skoro na izlazu iz parka kad mu doviknuh:

― Hej, nisi nam rekao kako se zoveš!

Odgovorio je, ali je već bio predaleko da ga čujem. Dadoh mu znak da ne čujem. On mahnu rukom,

84

pokaza oko sebe, nešto kao sačekajte, stići ce do vas!

Vetar promeni pravac i donese mi :

― E ........ o ........ l .......

85


Barka, zelene i bele boje

87


Barku sam, odmah prepoznao. Bila je jedina barka zelene i bele boje na ovom delu reke, ali me je začudilo što se nalazila na desnoj obali reke, nasuprot mestu, gde sam je obično viđao, vezanu za alku na levoj obali. I jos čudnije je bilo prisustvo dva dečaka koji su se upinjali da je, sa obale, odgurnu u vodu, što je bilo i opasno jer, jedva stotinak metara, dalje, nizvodno, na brani, reka se obrušavala, sa visine od dvadesetak metara da bi nastavila svoj tok

― Gospodine, pomozite nam. Napravili smo veliku glupost, moj brat i ja. Otkačili smo barku, na drugoj strani, da bi malo plovili, onako, tik uz obalu, ali kad smo uskočili u barku, reka nas je ponela i evo nas na suprotnoj obali. Ako naš otac sazna, gotovi smo, kazniće nas strogo, ne smem ni da pomislim kojom kaznom

89

― Koliko ti je godina? ― Deset. ― Ja imam jedanaest!

Braća me gledaju kao jedini spas Obiđoh oko barke, ocenjujući njeno stanje i razmišljajući kako da je vratim na njeno mesto.

Nije bila oštećena, dno je bilo suvo, veslo je bilo solidno ali je bila mala. Suviše mala za sve nas, za nas trojicu odjednom.

― Dobro, slušajte me. Pomoći ću vam da vratimo barku ali to za to ćete morati da istrpite jednu dobru lekciju koju ću vam održati o tome sta sme da se radi a sta ne, kad se ima deset ili jedanest godina. Ali to ćemo kad pređemo reku. Vaša krstarica je mala tako da ćemo preći reku iz dva puta, najpre ćeš ti poći samnom a onda ću se vratiti po tebe. Ćutali su i gledali, ukočeni. Objasnih još jednom šta mislim. Bilo je očigledno da su me razumeli ali nešto drugo je bio problem. Oklevajući, jedan od dečaka pogleda svog brata, pa mene:

― Mi se ne odvajamo nikada! Mi ostajemo uvek zajedno!

Bio je, malo, zbunjen dok mi je govorio ali sam video da ću morati da tražim drugo rešenje, da oni neće popustiti. Pokušao sam, ipak, još jednom da ih

90

ubedim ali su me gledali, ćuteći i odlučni da ostanu jedan pored drugog po svaku cenu.

― Dobro, vidim da neće biti lako da vam pomognem. Evo kako ćemo uraditi. Pomozite mi da barku otisnemo sa obale! Dobro! Sada, uskačite! Ukrcavaj se i odmah na dno i ostanite sedeći.

Ubacih svoju košulju i cipele pored njih, poslušnih, jedan pored drugog. Barka je plutala površinom, jedva malo namreškanom povertarcem sa istoka. Hodajući po dnu počeh da guram barku ispred sebe. Osetih svežinu vode.

― Ostanite tako i ne mrdajte. Ja ću biti iza čamca i tako ćemo svi preći na drugu obalu. Reka nije duboka sem, mozda na sredini gde je struja malo jača, ali već nekoliko metara dalje ponovo je mirna. Ne gledajte ka brani. Ako vas njena buka plaši, ne mislite na nju. Obala nije tako daleko i ja sam sa vama.

Voda se penjala i dosla mi je do ramena. Na sredini osetih da je struja dosta jaka i morao sam da guram čamac ispred sebe malo u suprotnom smeru od toka da nas reka ne bi, mnogo ponela nizvodno. Dečaci su sedeli držeći se za bokove čamca i bacajući, ipak, svaki čas, jedan zabrinut pogled prema brani. Odjednom izgubih tlo pod

91

nogama. Voda mi je bila preko glave i struja nas ponese. Ne dotičući dno, nisam više mogao da kontrolišem pravac barke. Prikupivši svu snagu gurnuh čamac ispred sebe u pravcu obale. Braća su još uvek sedela na dnu čamca ali su bili preplašeni kad su videli da ne drzim barku i da zaostajem u vodi.

― Ne mrdajte, skoro ste na obali – viknuh im iz sveg glasa, plivajući za barkom – Kad barka dodirne obalu iskačite i ostanite na obali!

Jedan vrtlog se ispreči ispred mene, zahvati me, okrete i potopi me me za tren. Odupirao sam se plivajući svom snagom da me ne bi odvukao ka brani. Bio sam samo tren pod vodom i kad ponovo videh barku, videh sa užasom da su oba dečaka ustala i da se glavačke bacaju u reku. Usta su mi, jos uvek bila ispod povrsine i urlik Ne!!! koji nisam mogao da istisnem iz grla nabreklog do pucanja, mi odjeknu u slepoočničama kao udar maljem.

Zaplivah ka njima, boreći se sa vrtlogom. Osetih dno i u istom trenutku videh dva brata kako plivaju ka meni, kao ajkule, brzo i sinhrono, jednim savrsenim kraulom sa udahom vazduha pod pazuhom, svakog drugog zamaha leve ruke. Kao da su u olimpiskom bazenu a ne u ovom brzaku.

92

Sva trojica izađosmo na obalu. Bili smo na, jedva, metar ili dva od brane. Huk vode koja pada i udara o dno dvadesetak metara niže, je bio zaglusujuć. Sedimo na obali. Posmatram ih. Gledaju me i oni ipod slepljenih, vlažnih pramenova kose po čelu. Drhtao sam od straha, bio sam besan kao ris, drhtao sam od radosti sto ih vidim pored sebe.

― Vi ste ludi, braćo. Ludi ste! Jesam li vam rekao da ostanete sedeći? Jesam li vam rekao da iskočite na obalu čim je barka dotakne? Umesto toga šta ste uradili? Skačete u vodu! Na najopasnijem mestu na reci! Srećom plivate kao delfini. Što mi niste rekli da ste odlični plivači, burazeri?

― Pa nismo ni znali da znamo, gospodine. Nikad nismo plivali.

Začuđen, gledao sam ih nasmejane, naivne, iskrene. Voda se slivala niz njihova lica i padala kap po kap sa njihovih noseva.

― Niste znali ?! Niste to znali a strmoglavili ste naglavačke u reku da biste plivali ka meni. Pa to je ludilo! ― Zasto? ― Pa zato sto ja znam da plivam, zato sto sam dobar plivač! ― Pa ni to nismo znali.

93

Kapi vode i dalje padaju sa nasih noseva dok se sušimo na obali pored brane.

94


Noć?

95


Te noći doživeo sam nešto čudno. Probuđen iza ponoći i pre zore, izašao sam i hodao. Bila je noć, bilo je njeno vrema ali ...

Nisam ništa primetio kad sam izašao. Tek na pesku, na obali i pri šumu talasa mora sam se zaustavio, začuđen. Video sam ptice u letu iznad svetlucave povrsine mora.Pesak je bio topao pod mojim bosim nogama. Noć je bila kao dan, bio je dan.

― Šta je ono?

Jedan dečak me je gledao pokazujući more.

― To je more! ― Kao da je više reka jedna uz drugu.

97

Hodao je po pesku potamnelom pod penom koju su talasu bacali na obalu. Dečak nagnu glavu osluškujući.

― Ne čuje se ništa, reče. ― Da, da, čuje se, čuju se talasi i ptice. ― Ne to, ne čujem pesmu. Ne čujem pesme naših rođenja i ostale pesme koje reke nose.

Nisam znao šta da odgovorim na to. Dečak pogleda u daljinu, pokaza horizont.

― A ako bismo krenili tamo? Mozda bismo tamo našli naše pesme. ― Tamo, u daljini su ostrva… ― Pa možda su ostrva pesme tih reka koje čine more. Hajde, idemo! ― Dobro, ali reci mi kako to da jedan dečak, kao ti dođe sam na plažu? Jedan dečak, to je i jedan sin. Ko je tvoj tata? Kako se zoveš? ― Nisam sam, sa tobom sam. A tvoj sin, ima li on ime? ― Da, jednog dana kad … ― Hajde! Idemo da slušamo pesme, Ti znaš moje ime.

Pošli smo. Moramo da koračamo pažljivo, polako. Pesme su vrlo osetljive, lomljive. Kao san.

98

Crtati na nemačkom

99


Mojoj ulicom prolaze gimnazijalci, idući ili vraćajući se iz škole. U grupama, po troje, četvoro, ponekad udvoje ili čitav razred kad se ide na neki rođendan, na primer. Samo jedan dečak, najčesće u crnoj jakni je uvek sam. Uvek mi kaže dobar dan a često pita nešto, primeti nešto, pokuša da nastavi razgovor.

― Imate lepe pse! ― Možeš, slododno da se igraš sa njima, nisu zli, uopšte. ― Znam, to su epanjoli a oni su dobre naravi. Znam jer moj tata je veterinar, mama je lekarka.

101

Jednom, iznosio sam iz kola preparirana platna za slikanje. Dečak je hteo da mi pomogne.

― Pripremate izložbu? Mora da ste vrlo zauzeti i pod stresom. Znam jer mama je u takvom stanju kad priprema koncert. Ona je violinistkinja.

Tako je svojim roditeljima menjao pozive, zanimanja, prema trenutku, prema temi razgovora . Otac je, čas bio vojno lice, mama je bila angažovana u jednoj humanitarnoj organizaciji, zatim bi ona postajala prodavačica a otac bi bio trener sportske ekipe. Nisam u tome video nesto posebno loše. Pravdao sam to njegovom razvijenom maštom kojoj je puštao na volju i koja se prolagođavala svakoj situaciji.

Jednog dana, Aleksandar, dečak u crnoj jakni naišao je u trenutku kada sam razgovarao sa bivšim direktorom škole. Pričali smo o jednom istorijskom delu, na nemačkom jeziku. Sutradan me je Aleksandar pitao da li sam Nemac, jer, evo on ima dosta dobre ocene ali ima malo problema sa nemačkim, pa ako bih mogao da mu pomognem. Pristao sam, objasnivši mu, ipak da nisam Nemac. Precizirao sam da roditeljima treba da objasni da ja ne želim novac za te časove. Obećao je da će sve srediti i da će mi sutradan doneti školske knjige prema kojima bi trebalo da radimo. Ali nije došao

102

sutradan i čak ga nisam video više nedelja. I onda, jednog jutra, prolazeći pored škole videh ga, kada je izašavši iz automobila krenuo ka školi gde se izgubio među ostalim učenicima. Prišao sam kolima. Čovek za volanom spusti okno, bilo je ocigledno da želim da mu se obratim.

― Dobar dan, znate ja poznajem vašeg sina, Aleksandra...

Pokušao sam da objasnim da sam i dalje spreman da pomognem oko nemačkog.

― E pa taj dečak, reče žena u kolima, e pa stvarno, taj dečak ne prestaje da izmišlja stvari, da laže da bi bio zapažen.

Čovek, malo mirniji od žene, objasni mi da Aleksandar nema roditelje, da je on dete koje im je povereno na čuvanje. I na kraju, saznao sam da Aleksandar uopste i ne uči u školi nemački nego engleski.

Prolazeći kroz veliki vrt i idući ka kući, video sam da su me videli i nekoliko dečaka i devojčica izadje pred mene. Medju njima videh i Aleksandra. Došao je, sa ostalima ali je izbegavao moj pogled. Čovek, koji mi je govorio o njemu ispred škole i koji se, sa svojom suprugom brinuo o deci, takođe je izašao i

103

ponudio mi mesto za velikim drvenim stolom ispred kuće.

― Deco, ja sam, u dogovoru sa vašim starateljem, došao da vam govorim o crtežu, o crtanju i ukoliko neko želi da uči da crta, ja ću rado doći da vam u tome pomognem. Oni koji su odmah pomislili da to nije lako, imaju pravo ali svi mogu da nauce da crtaju. Kao što se može naučiti neki strani jezik, nemački na primer, i to mnogo brže, može se naučiti crtanje.

Namerno sam ponovio i ispod oka pogledah Aleksandra. Iznenadih se kad videh da je on otvorio jedan od blokova koje sam doneo i da crta, kao da nas i ne premućuje.

― Šta ti o tome misliš, Aleksandre, upitah ga, može li svako da nauci da crta.

― Naravno, naravno. Crtanje se može naučiti i treba da se nauči jer crtež nagovestava ono što dolazi, boju. Ja to znam jer je moj tata likovni kritičar.Tako je i upoznao mamu, kada je ona imala svoju izložbu akvarela.

Deca počese da se kikoću i da se šale pa ovaj se Aleksandar nikad neće izmeniti ...

104

I ja sam se smejao. Ustadoh, obiđoh oko stola i odoh do Alksandra.Preko njegovog ramena videh crtez koji je završavao.

Neverovatno !

Njegov crtež je bio izuzetno dobar, jedan od najoriginalnijih koje sam u poslednje vreme video, a sigurno da dosada nikada nisam video bolji crtez nekoga njegovog uzrasta.

Dat omno ti nagorih

105


Mini-golf nije neki sport. Već ni sam golf nije sport kojim bih se bavio, niti ga pratio. Mini-golf kao zabava pri šetnjama u park? Ni to! Ali sve to nije bitno jer ga Nadina voli i to je onda tako i tacka. Moja nećaka Nadina je najkapricioznija od svih mojih nećaka, od svih devojčica koje poznajem, a vrlo verovatno jedno od najkapricizne dece njenog

107

uzrasta uopšte. Uopšte, ovde znači, budimo skromni: Evropa!

Ali, ne bih, ni za šta na svetu propustio jednu partiju mini-golfa sa njom.Umirao sam od smeha, pokušavajući da predvidim njene smicalice, ali bih uvek iznova bio iznenađen i uhvaćen na pogrešnoj nozi. Vrlo retko bi naše partije, na terenu, pored reke, bile odigrane do kraja. Brbljiva, radoznala, prefrigana, ona bi, često moje udarce proglašavala nepropisnim. I to uvek kada bi mi oni donosili prednost i davali mi mogućnost da se približim pobedi. Ili bi svoje ponavljala, pod izgovorom da je vetar pomerio lopticu ili bilo šta drugo. Ja bih se pretvarao da se ne slažem, da se raspravljam, da sam ljut i obavezno bih padao na kolena od smeha. Na kraju, u stvari malo posle početka partije ona bi proglašavala svoju pobedu. Onda bismo se vraćali i ona je svima objavljivala da je opet pobedila.

― Ko igra prvi? ― Onaj ko je izgubio prošli put, ti! ― Da, samo sto prošli put nismo završili partiju. ― Ja sam pobedila prošli put. Pobedila sam, kao što uvek pobeđujem!

Reče, sa izrazom nekog kome je dosadilo da se stalno raspravlja sa nekim ko ne ume da prihvati i podnese poraz sa dostojanstvom i da to prizna.

108

Neki par je zastao i posmatrao nas. Nadina je tri puta odigrala isti udarac, svesna da je posmatraju i da se prolaznici, očigledno, jedva uzdržavaju od aplauza i uzvika bravo, bravo! Mlada žena se više puta obratila svom pratiocu kao da traži objašnjenje za tu igru. Da bi nama bilo malo jasnije o čemu je reč, čovek mi reče :

― Mi zmo Nemtsi! ― Ich kann deutsch. ― Ah ja? Ihre Tochter is niedlich.

Objasnih da je reč o mojoj nećaki. Bilo mi je drago da izmenim nekoliko reči na nemačkom. Prilike su retke za to. Razgovarajući sa njima, primetih da nas Nadina pažljivo posmatra i da, po prvi put ćuteći i zainteresovano sluša. Nije bila u centru pažnje,nije bila glavna, nije razumela i to joj nije smetalo. Impresionirana je! A i ja njenim ponašanjem.

― Auf Wiedersehen und gute Reise!

Jedva da su se se udaljili desetak metara, kad me Nadina uhvati za ruku i povede ka klupi. Sedoh gledajuci je.

― Ma, šta je to bilo ? Kako ste to govorili… zašto ste tako govorili? ― To su Nemci. Oni su Nemci. ― Nemci?

109

― Da, Nadina. Znaš, postoje ljudi koji su Nemci i onda oni govore nemački… ― Zašto? ― Zato što Nemci govore nemački. Slušaj, objasniću ti… ― Ne! Zašto su oni Nemci?

Osetih da neće biti lako objasniti poreklo naroda, stvaranje jezika i njihova podela na grupe, stvaranje nacija… Objasniti to devojčici od deset godina? Nije to lako objasniti ni nekome ko ima trideset godina. Osetih se kao u klopci. Počeh da uopštavam, da pojednostavljujem.

― Pa ovako. Dobro, sada znaš da postoje Nemci i da oni imaju svoj jezik kao sto mi imamo svoj… ― I ima još? ― Još?

― Pa, da! Još! Da li ima još nekih, drugih, koji nisu mi, nekih drugih koji ne govore kao mi, niti kao Nemci? ― Da, da, naravno, ima, na primer… ima Rusa, pa ima Španaca… ― A ti si govorio nemački ! ― Da. Učio sam nemački. ― A zašto ja nisam? ― Ma, možeš, naravno da možeš, a i neke druge možes da naučis.

110

― Ima ih mnogo? ― Prilično. Ali čak i ako ne naučis neki jezik ti možeš da ga razumeš ako neko prevodi. Ja ti mogu prevesti sa nemačkog šta hoćeš. ― A psi? ― Šta psi? ― Kako rade nemački psi? ― Psi laju. I nemački psi laju. ― Laju na nemačkom? Naši psi mogu da razumeju nemačke pse? ― Nadina, hajde igraj, ti si na redu!

Nastavili smo partiju. Nadina je, kao i obično varala u igri, ponavljala udarce a kad bi bio red na mene da igram, postavljala mi je hiljadu pitanja, bez ikakve veze sa golfom ali sa namerom da me dekoncentriše. Međutim, nije bila kao obično, nešto je smišljala. Izostao je njen omiljeni slogan, koji je, inače, često ponavljala: vera u pobedu je pobeda! U jednom trenutku, umesto da svojom palicom udari i pošalje loptu u sledeće polje, ona se okrete ka meni, priđe mi i reče :

― Dat omno ti nagorih !

Nisam razumeo, ne rekoh ništa. Ona ponovi :

― Dat omno ti nagorih ! ― Molim? Čekaj, čekaj, mislim da shvatam... to je

111

jedan jezik koji si naučila, ustvari koji si izmislila, je li to? ― Da, samo što to nije jedan jezik, nego je to više tih, nepoznatih jezika, ali pomešano. ― Zar? Genijalno! Ali to treba da se prevede, jer ja ne razumem. ― Pa, treba. ― Prevedi mi onda. Šta znači to što si rekla? ― Super partija, to znači: super partija.

Nekoliko dana kasnije dobio sam poziv da prisustvujem na jadnom skupu u Remsu. Udruženje umetnika, kniževnika, prevodilaca, kome sam pripadao pokrenulo je akciju u okviru jednog projekta, u stvari ta akcija bi trebalo da uvede obrazovanje, kulturu, književnost, umetnički izraz, same umetnike u programe medija gde su dosada bili zastupljeni jedino u retkim, manje ili vise komercijalnim promocijama. U stvari ideja je da se trajno obezbedi programska politika u korist kulture. Znao sam da je to u pripremi ali sam hteo da saznam nesto više i pozvah jednog prijatelja koji je bio jedan od inicijatora tog poduhvata. Obavestio me je, obećao sam da cu doći u Rems. Na kraju ga pitah koje je ime tog projekta.

― Dat omno ti nagorih! ― Molim?

112

― Dat omno ti nagorih ! ― Cekaj, kako si rekao: Dat omno ti nagorih? ― Pa da, to sam rekao ― … ―Halo, jesi jos tu? ― Jesam, jesam. Jesi ti sasvim siguran da je to ime projekta? ― Naravno da jesam, imam čitav program i dnevni red ispred sebe na stolu. Mogu ti ga poslati mejlom, ako hoćes. ― Ne, ne, jasno mi je, u stvari nije mi uopšte jasno kako… reci mi šta to znači, koji je to jezik? ― Nije jedan jezik, to je kombinacija više jezika. ― Naravno, šta bi moglo drugo da bude. I, naravno to znaci: super partija! ― Ma šta to pričas, odakle ti to? Koješta! Dat omno ti nagorih znaci: vera u pobedu, je pobeda!

113

Depuis ruelle Mignonnette vers le Monde Iz sokaka prema Svetu

115

Edition RUELLE

ISBN : 978-2-9531938-1-7

Dépôt légal 2011

[email protected]

116

[email protected]

117

Imprimé en Pologne

118

2011

119

onda sutra ?

Documents